Razgovor sa Radomirom Diklicem, ambasadorom SR Jugoslavije u Parizu

Novi ambasador SRJ u Parizu je Radomir Diklic, dugogodišnji novinar. Razgovor za citaoce “Vesti” pocinje osvrtom na najaktuelniju politicku temu, izbore u Crnoj Gori i odnose sa Srbijom:
– Referendum ce zavisiti od odluke vlasti u Podgorici. Cini mi se da bi bilo pametnije, a što je i poruka predsednika Jugoslavije Koštunice i premijera Srbije đindica, da što pre treba sesti za sto i razmotriti kako da izgleda buduca federacija. Sam rezultat izbora je jasno upozorenje da ne postoji vecinsko raspoloženje za odvajanje Crne Gore. Ako se vrtimo oko par procenata gore-dole, to je, po mom licnom mišljenju, za tako krupnu odluku – nedovoljno.
o Šta o ishodu glasanja kažu diplomate s kojim se srecete?- Stav je da bi, ipak, trebalo poslušati dobronamerne savete iz sveta u pravcu dogovora dve federalne jedinice i prestrukturiranje u federaciju.

Novinar prica, ambasador cuti
o Bili ste novinar, danas ambasador. Je li ta spona prednost ili kamen spoticanja?
– U kontaktima je prednost i olakšica, a kamen spoticanja je da nekad moraš da “držiš jezik za zubima”. Novinar bi da pita svašta i kaže svašta. A, ako sam prihvatio ovaj posao, onda sam i prihvatio da se ponašam u skladu sa normama.

o Vi ste po rangu prvi državljanin Jugoslavije u Francuskoj. Da li osecate nešto od donedavne satanizacije našeg naroda?
– Satanizacije nema, naprotiv, osecam veliku simpatiju prema nama, cak i neku vrstu neiskazanog, ali prisutnog kajanja za sve što se dešavalo tokom NATO bombardovanja.
o Znate li tacan broj naših ljudi u Francuskoj i kako ih Vi vidite?
– Niko ne zna tacan broj, govori se o 140.000 sadašnjih Jugoslovena, od toga je 80 odsto u Parizu. A takvi smo – kakvi smo, raznoliki, nažalost, dosta razjedinjeni, tako nas i vide. Francuzi, i vlasti i gradani, su prema nama dobronamerni, a što se mi bolje ne organizujemo, to je naš problem.
o Naši ljudi su se mnogo angažovali u humanitarnim akcijama, ali su nezadovoljni povratnim informacijama i odnosom prema njima?
– Imali su pravo, jer, evo, sada u zemlji, vlast pokušava da pohapsi sve te mangupe koji su krali humanitarnu pomoc. LJudi su se u dijaspori odricali i svog vremena i novca, ulagali velike napore, da bi to završavalo u kesama pojedinaca. To mora da bude kažnjeno. Savetovao bih im da skupe još malo volje i hrabrosti i poveruju makar još jednom novoj vlasti, a ako ih i oni iznevere – onda s nama nešto nije u redu!

Saradivao sa “Vestima”!
o Citate li “Vesti”, kako ocenjujete naš list, kao ambasador i novinar?- “Vesti” odavno znam, a da otkrijem citaocima jednu tajnu: kad su “Vesti” pocele da izlaze, radio sam za njih. “Vesti” su odigrale vrlo važnu ulogu kada se raspadala naša zemlja, dajuci sliku dešavanja. Veoma je bitno – doprinele su da se zla krv ne prenese u Evropu. I teško da bih im nešto zamerio.

o Kako pomoci posustaloj dopunskoj nastavi?
– LJudi moraju da se interesno organizuju kako im deca ne bi zaboravila ko su i odakle su. Jedno vreme smo bili iskljuceni iz francuskog sistema školovanja, sada je to normalizovano. Zajednicki napor Ambasade SRJ i francuskog ministarstva za obrazovanje ce podici broj dece, koja se školuju, a nadam se da ce se u matici, kroz nazovimo Ministarstvo za dijasporu, voditi racuna o specificnim problemima. Ako ovde ljudi pronadu nešto novca, onda i zemlja mora da doda da bi deca išla u školu.
o Vecina naših ljudi u rasejanju ima naporan i težak život?
– Ima ih koji rade mnogo i monotono žive, a vikend koriste za susret sa zemljacima. Mislim da im se može pomoci stvaranjem uslova da privatnom incijativom naprave mali biznis u matici. Tamo bi bolje živeli, mirnije i kod svoje kuce.
o Da li su naši umetnici, u Parizu vrlo znacajni, u stanju da pomognu svoju državu i narod?
– Naša umetnicka i kulturnakolonija je ovde vrlo jaka, ali su oni cudan svet. Kod nekih je bilo želje da se pomogne, a nažalost, neki od njih su se dosta identifikovali sa bivšim režimom. Jedna je stvar pomoci narodu, a druga slepo podržavati idolopoklonstvo prema vodi, a toga je takode bilo. Neki su se kroz to diskvalifikovali za buducu pomoc svom narodu. Zanemarili su svoju umetnost koja bi trebalo da bude univerzalno i kolektivno dobro.

Bivši rukometaš
o Bivši ste rukometaš Partizana i reprezentativac, koliko Vam je to znacilo u životu?- Neizmerno. Sport nauci osnovno pravilo – da poraz nije kraj sveta i da samo treba za zapneš, treniraš više i da ceš onda pobediti i jaceg od sebe. Voleo bih da napravim popis sportista, umetnika, uspešnih poslovnih ljudi u Francuskoj… Svi mogu da doprinesu boljoj slici naše zemlje.

o U Parizu se prica da ce u ovom gradu biti zatvoren Jugoslovenski kulturni centar, a otvoren u Becu?
– JKC se ne zatvara, ali ce promeniti fizionomiju i bice okrenut više francuskoj publici. Naš veliki interes je da budemo prisutni u kulturnoj prestonici Evrope, a kamo srece da imamo sredstava da otvorimo JKC svugde. Ja, kao ambasador, na to nemam uticaj, jer je JKC misija za sebe.
o Jeste li u kontaktu sa Srpskom crkvom?
– Vladika Luka i ja smo više puta razgovarali, više puta sam bio u crkvi. Crkva može da ima jaku ulogu, ona je i jedan od zajednickih imenitelja svih Srba i Crnogoraca.
o Jeste li vernik?
– Jesam, porodicno, i nikad nismo prestajali da slavimo Sv. Arhandela Mihaila.
o Sigurno Vas cesto pitaju o Miloševicu?
– Uvek odgovaram ono što mislim, a kažem im da je taj covek najviše zla ucio svesrpskom narodu i za sve to mora da odgovara pred svojim narodom. Ucinio je da nas satanizuju i gledaju kao neke divljerogate ljude. Da li ce ici u Hag, zavisice od saradnje sa Hagom, ali licno sam više za to da mu se sudi pred našim sudom, jer mi nismo neka “banana-država”, vec ozbiljna zemlja koja hoce da ima demokratsko pravo sudstvo.

Ne stidite se porekla
o Da li su se promenili ljudi u rasejanju, jesu li promenili navike?- Ne mislim da smo se otudili, a nisu promenjene one najbolje navike. Jako smo vezani za zemlju, a druga je stvar što dugo vremena zemlja nije vodila racuna o svima, o svoj svojoj deci. Dijaspora nije za potcenjivanje!- Niko ne treba da se stidi porekla. Jugoslavija hoce da ude u Evropu i jednog dana ce nestati te barijere i granice. A obaveza nam je da decu, nove generacije koje se ovde radaju, naucimo da znaju odakle su im roditelji i da nauce nešto osnovno o svojoj pradedovini.

o Kako se razvijaju ekonomski kontakti, da li ce stranci ulagati?- Hoce, ali postavljaju uslove koji su normalni za svakoga ko ima novac, odnosno, teško je ulagati u zemlju gde nisu stvoreni zakonski okviri za investiciju. Dakle, ne traže ništa specijalno, samo normalnu zakonsku regulativu, sve ono što naša Vlada sada i priprema. o Ko su finansijeri, koji se interesuju za ulaganja, jesu li to jugo-firme sa stranim imenima, ili stranci?- To su vrlo ozbiljne francuska firme: “La Farž” je blizu da kupi beocinsku cementaru, potom grupa “Vivendi”, “Svez”, “Buik”, “Alkatel”, “Sažem”, “Er bus”, pominje se “Pežo”.., to su krupne svetske firme koje hoce da udu na naše tržište, a srecom ima prostora i za naše ljude koji dolaze, javljaju se u Ambasadu, raspituju…

o U Parizu žive clanovi kraljevske porodice Karadordevic. Imate li kontakte?
– Upoznao sam se sa knezom Aleksandrom (Pavlovim), vrlo šarmantan covek. Evo i jedne anegdote: tom prilikom mi je rekao za Rezidenciju: “Ovo je moj otac kupio”, a ja dodao: “E, nije! Vaš otac je izabrao, a Vaš stric je platio”, na šta se on nasmejao i rekao: “Pa, jeste”.
o Na redu je raspodela ambasada, hoce li se SRJ boriti za Pariz?
– Trinćst je ambasada u Evropi, nešto ce u Parizu ostati naše, verovatno Rezidencija, jer je istorijsko zdanje vezano za odnose Srbije i Francuske.