Snežana, uz naše srdačne čestitke povodom značajnog jubileja „Srpskog ekrana“, zamolićemo Vas da nas ukratko podsetite na početke produkcije i emitovanja ove emisije, kao i na ljude koji su je tada pripremali.
„Hvala na čestitkama. Jubilej jeste veliki i značajan, a ujedno je prilika da se u ime sadašnje redakcije „Srpskog ekrana“ zahvalim svim dosadašnjim saradnicima, pre svega prvoj novinarskoj ekipi (Evica Šišković, Stojanka Jurković, Milan Stepanov), na čelu sa osnivačem redakcije i dugogodišnjim odgovornim urednikom Stevanom Popovićem, koji već 10 godina nažalost više nije među nama.
Takođe i svima ostalima, koji su u međuvremenu radili sa nama. Redakciji sam se priključila početkom 2002. godine, nakon što je 1. septembra 2001. „Srpski ekran“ sa dvonedeljnog prešao na nedeljno emitovanje, mada sam kao spoljni saradnik povremeno sarađivala još od 1994. O počecima proizvodnje emisije mogu samo posredno da govorim, iz aspekta u to vreme novinara Mađarskog radija, pošto sam zajedno sa kolegama redovno pratila i događaje oko „Srpskog ekrana“. Sigurno da im nije bilo nimalo lako utirati put onome što smo u međuvremenu postali, imajući u vidu teške i komplikovane političke okolnosti početkom 90-ih godina, vezane za raspad bivše Jugoslavije i negativnu sliku o srpskom narodu u većini tadašnjih mađarskih medija. Srećom, ključnu ulogu u stvaranju koncepcije emisije imao je Stevan Popović, izuzetan novinar i veliki televizijski stručnjak, koji ne samo što je posedovao talenat, potrebno znanje i iskustvo, već i istančan politički njuh da pronađe „zlatnu sredinu“ u sadržajnom smislu, objedini i pomiri u tom trenutku raznorodne potrebe i interese srpske zajednice i zadovolji kriterijume naše matične kuće Mađarskog javnog servisa.
Na tim temeljima kolega Đorđe Šibalin i ja i danas „gradimo kuću“, iako su se i vreme i tehnologija u proteklih 30 godina menjali. Taj prvi period „Srpskog ekrana“ svakako zahteva podrobniji osvrt i detaljniju analizu, možda čak i jedno posebno izdanje, jer je nažalost iz tog vremena sve manje živih aktera.“
Da li ste zadovoljni terminima emitovanja „Srpskog ekrana“ i sadašnjim statusom u
okviru Javnog servisa MTVA?
„Termin emitovanja od samog početka je utorak ujutru, između 7 i 8 sati, u zavisnosti od aktuelne programske šeme. Repriza je uvek varijabilna, dugo godina je bila subotom pre podne, pa onda četvrkom, a sada je takođe utorkom u ranopopodnevnim satima, ali na drugom kanalu. Bilo je godina kada smo se zajedno sa kolegama iz drugih narodnosnih redakcija zalagali za bolji i atraktivniji termin, međutim ulaskom interneta u javni prostor, „Srpski ekran“ putem našeg linka, odmah nakon prvog emitovanja postaje svima dostupan na globalnom nivou.
Sa druge strane, potpisivanjem ugovora o saradnji Mađarskog javnog servisa, prvo sa Radio-televizijom Vojvodine, a nekoliko godina kasnije sa Radio-televizijom Srbije, „Srpski ekran“ se od 2010, znači već 12 godina reemituje na programima RTV1 i RTV2, a od 2018-e na RTS SVET, u okviru Medijske mreže srpske dijaspore, na dvonedeljnoj bazi. Neke naše reportaže emituju se i u magazinu „Srbija na vezi“, koji se može pratiti i na RTS2. Takođe nas preuzima i subotička PANNON TV, što znači da smo više od deset godina prisutni i u medijskom prostoru Srbije, na dva njena javna servisa, a to je zaista značajan uspeh.
„Srpski ekran“ se titluje na mađarski jezik, sadržaji su dostupni i Mađarima, kako u Mađarskoj, tako i u Srbiji, što smatramo velikom prednošću, naročito kada dobijamo povratne i pohvalne reakcije gledalaca kojima srpski nije maternji jezik. Za razumevanje srpske zajednice u Mađarskoj je od ključnog značaja prohodnost i transparentnost naših emisija prema većinskom narodu, što je takođe naš zadatak i obaveza.
Moram da spomenem i Nacionalni audio-vizuelni arhiv NAVA na internetu, gde su pohranjene sve emisije „Srpskog ekrana“ od 2006. do danas, tako da mogu mirno da kažem da smo u svim vidovima informativnog prostora rezervisanog za elektronske medije prisutni od ponedeljka do nedelje 24 sata dnevno.
Zadovoljna sam našim sadašnjim statusom u okviru Javnog servisa MTVA, jer ni u čemu ne zaostaje od položaja ostalih narodnosnih emisija, niti od sličnih programa magazinskog tipa na mađarskom jeziku. S obzirom da se emisije proizvode u Budimpešti, one su integralni deo sistema MTVA i u smislu proizvodnje i u smislu realizacije, što znači da su nam obezbeđeni svi potrebni uslovi za rad.“
Da li su trenutni broj članova redakcije i tehnički uslovi rada odgovarajući za aktuelni obim produkcije?
„U „Srpskom ekranu“ zaposlene su dve osobe, urednik i snimatelj Đorđe Šibalin i moja malenkost. Ako pogledamo proteklih 30 godina, u redakciji nikada nije bilo zapo sleno više od troje saradnika, s tim što se u samoj strukturi Javnog servisa u međuvremenu dosta toga
menjalo na šta nismo mogli da utičemo, izuzev u nastojanju da iz svake novonastale situacije izvučemo ono što je u datom trenutku za nas najbolje. Neizmernu pomoć od samog starta nam pruža naš prevodilac Eva Špicer, koja je u stanju da u kratkom roku prevede sve što joj se pošalje, a to često nije nimalo jednostavno.
Prošle godine smo u okviru posebnog programa edukacije u Javnom servisu iskoristili mogućnost da obučimo jednu našu studentkinju, koja je sada spoljna saradnica, čime je na izvestan način otvoren put za razvoj i podmlađivanje redakcije.
U potpunosti koristimo tehničku infrastrukturu MTVA, što znači da su pored nas u proizvodnju i realizaciju emisije uključene i naše mađarske kolege. Tehnički uslovi za rad su dobri, držimo korak sa aktuelnim dostignućima na polju televizijske tehnike, ne zaostajemo ni u čemu i tu je ostvaren veliki napredak.“
Kako vidite sadržajni i tehničko-vizuelni koncept emisije u narednom periodu?
„Što se tiče sadržajnog koncepta, ako govorimo o informacijama koje pružamo gledaocima, one zavise od aktuelnih događaja u samoj zajednici. Mi smo pre svega magazinska emisija, naš zadatak nije da po svaku cenu pratimo sve događaje u zajednici, niti mi to možemo da uradimo, ali na najvažnijim, ključnim događajima smo uvek prisutni i to je ono što daje celovitu sliku o Srbima u Mađarskoj gledano na duži rok. A mi uvek razmišljamo na duži rok.
Pored tog našeg redovnog zadatka, u poslednjih 15-ak godina uveli smo brojne novine u sadržaju, koje su zahtevale dodatno angažovanje, vrlo često nauštrb slobodnog vremena i privatnog života. Uradili smo čitav niz raznorodnih tematskih emisija, dokumentarnih zapisa, filmova, portreta i reportaža, TV eseja na razne istorijske, obrazovne, kulturne, političke i verske teme. Za neke od njih nagrađivani smo brojnim priznanjima u Mađarskoj i Srbiji.
Da biste ostvarili kvalitativan pomak ovakvog tipa prethodno morate da prođete sve stepenike teškog i odgovornog televizijskog novinarskog posla, da se udubite u samu bit postojanja zajednice, u njene najtananije finese, morate veoma mnogo vremena da provedete na terenu, da uđete u skoro svaku srpsku kuću, da udahnete i miris prošlosti, ali i miris sadašnjosti, da sve to stavite u kontekst i da dobro procenite šta je ono što ima smisla i što će ostati kao trajno svedočenje viševekovnog života srpske zajednice na ovim prostorima, ali i u simbiozi sa svojim okruženjem, maticom, regionom i šire. To zahteva posvećenost profesiji, ali i suštinsko razumevanje svakodnevnog okruženja sa svim njegovim vrlinama i manama.
Rad u „Srpskom ekranu“ za nas je i neka vrsta misije, stanja svesti. To su reči koje se danas pomalo i zloupotrebljavaju, ali kako drugačije nazvati posao, kojem ste posvećeni sedam dana u nedelji, jer nastojite da iz svake situacije izvučete maksimum, čak i onda kada za to baš i nemate realne osnove.
Što se tiče tehničko-vizuelnog koncepta, on se modifikuje u skladu sa konceptom Javnog servisa MTVA u celini. Tako će biti i nadalje.“
Poznato je da je u produkciji „Srpskog ekrana“ do sada snimljeno više dokumentarnih filmova. Da li će ih biti još u skorijoj budućnosti?
„O filmovima koje smo snimili detaljnije će govoriti kolega Đorđe Šibalin, a ja bih tome
dodala i brojne tematske emisije dokumentarnog tipa o našim folklornim ansamblima, školama, pozorištu, istaknutim ličnostima iz sveta obrazovanja, kulture, umetnosti, seriju reportažnih filmova zabeleženih na pokloničkim putovanjima, koje organizuje Samouprava Srba u Budimpešti, tokom kojih smo obišli brojne sakralne spomenike i mesta vezana za našu kulturno-istorijsku prošlost, na području bivše Jugoslavije, a i šire u Evropi. Imamo takođe podugačku listu tema za čitavu seriju dokumentanih filmova u narednom periodu, vreme će pokazati šta ćemo od toga uspeti da ostvarimo.
Kako kao stručna osoba, koja je najveći deo svog radnog veka provela radeći na informisanju srpske zajednice u Mađarskoj, vidite njenu aktuelnu informativnu strukturu?
„Što se tiče srpskih elektronskih medija, radija i televizije, oni rade u okviru Mađarskog javnog servisa, gde po svojoj suštini i pripadaju, jer je ono što mi radimo upravo javni servis, u etimološkom značenju te reči. Tako je uglavnom u svim ostalim državama gde je položaj narodnosti regulisan Ustavom i zakonom, pa tako i u našoj matičnoj zemlji gde u velikom broju žive pripadnici mađarske narodnosti. To je legitiman način da se srpski sadržaji kao deo sistema državne radio-difuzne i televizijske mreže prezentuju manjini i većini, koristeći savremenu radio i televizijsku tehniku, te da nesmetano šalju poruke i u medijskom prostoru matične zemlje, putem međusobnih sporazuma o saradnji javnih servisa i, ne u po slednjem redu, da zadrže neophodnu distancu i objektivnost u odnosu na sistem funkcionisanja srpske zajednice u celini. „Srpske nedeljne novine“ su prapočetak i začetnik srpskog informativnog prostora sa jasnim zadacima i ciljevima, još od vremena Teodora Pavlovića, tako da mislim da sadašnja informativna struktura zadovoljava potrebe srpske zajednice u Mađarskoj.
S obzirom na činjenicu da „Srpski ekran“ prati i širi krug gledalaca u Mađarskoj, a zahvaljujući reemitovanju i u Srbiji, da li Vam stižu povratne reakcije gledalaca?
„Da, stižu i to sa raznih strana, iz Mađarske, Srbije i Hvatske. Ne mogu da izdvojim nikog posebno, imamo čak i kako ja kažem mađarske fanove, koji nam se s vremena na vreme javljaju imejlom, proanaliziraju emisije koje su im se posebno svidele. Iz Srbije takođe, povodom nekih naših filmova, a i od kolega iz dva javna servisa, u Beogradu naročito vole naše emisije, ali i u Novom Sadu. S obzirom na to da smo se jako puno bavili optacijom, stekli smo priličan broj poštovalaca u hrvatskom delu Baranje, ali i u Slavoniji.
Ima ljudi koji se bave raznim istorijskim istraživanjma i oni nam se s vremena na vreme javljaju, reaguju na neki prilog ili reportažu. Takođe primamo i pozive za projekcije nekih naših emisija i filmova u okviru posebnih tematskih večeri u Srbiji, što nam je jako drago. Mislim da smo i na tom planu probili međunarodne granice i stvorili jedan određeni imidž, koji da ne zvučim neskromno predstavlja i garanciju kvaliteta, a samim tim prezentuje i srpsku zajednicu u širem smislu, što i jeste naš primarni zadatak.“
