Potpukovnik Nikola Kalabić-od komandanta Garde do “izdajnika“
Već skoro 60 godina komunistička vlast u Jugoslaviji, a ztim i u Srbiji, nije dozvolila povesti o Ravnogorskom pokretu da stane u svoj zglob istorije. Kovači lažne istorije učinili su, kako je rekao pok. Uglješa Krstić autor “Ravnogorske istorijske čitanke“, da to bude “sadašnjost naše prošlosti“. Jedna od najmisterioznijih ličnosti postao je i komandant Gorske Garde Njegovog Veličanstva Kralja Petra Drugog, potpukovnik Nikola M. Kalabić.
Dugo je Kalabić bio oličenje zla i izdajništva ne samo u Srbiji već i celoj Jugoslaviji. Predstavljan kao kabadahija, lumper i tlačitelj “radnog naroda“ nije mu dozvoljeno da mirno počiva u svom, nama neznanom, grobu. Međutim, ovaj čovek, u Ravnogorskom pokretu čika Pera, bio je sasvim druga ličnost.
Rođen je u selu Podnovlju nedaleko od Dervente, bosanska Posavina, 20. decembra 1906. od oca Milana i majke Joke. Još kao dete, 1915., preživeo je austro-ugarski logor u Austriji. Završio je Geodetsku školu u Beogradu gde je upoznao svoju buduću suprugu Borku, sa kojom se venčao 1929. u Valjevu. Godine 1931. 3. avgusta rodili su im se blizanci Milan i Mirjana. Živeli su u Valjevu. Nikola je bio šef Katastarske uprave, a Borka je radila u njoj. Nikola je bio i član četničke organizacije Koste Pećanca, pa je čak i odlikovan Ordenom jugoslovenske krune. Bio je sportista i usled toga nije bio sklon piću i cigaretama, kao što to tvrde komunisti. Ipak voleo je društvo i bio boem, pa kao takav imao preko 50 kumstva. Završio je školu rezervnih oficira i postao rezervni inženjerijski poručnik.
Sa ovim činom zatiče ga Aprilski rat. Bio je povređen (noga mu je bila u gipsu), ali je gips skinuo i otišao u mobliziacijsko mesto u Šabac. Ali, neslavni Aprilski rat 1941. završava se nakon 11 dana kada Jugoslovenska vojska kapitulira. Poručnik Kalabić se vraća kući i po pozivu odlazi kod vojvode Pećanca koji ga postavlja za vojvodu Cerskog. Međutim, videvši da Pećanac polazi sa Nemcima napušta ga i vraća se razočaran kući. Njegova supruga kaže da je na sav glas psovao Pećanca jer je pošao sa Nedićem i Nemcima. Ubrzo, avgusta 1941., po preporuci rez. potpukovnika Svetolika-Svete Protića, pravnika iz Valjeva koji je postao komandant Valjevskih četničkih odreda, odlazi na Ravnu Goru kod đeneralštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji je pokret otpora organizovao još maja 1941. Pukovnik Mihailović ga šalje u Šumadiju da prikupi ljude za Prateću četu koja će prerasti ubrzo u Gorsku Gardu.
Nikolin otac, major Milan Kalabić, bio je jedan od komandanata u vojsci đenerala Nedića. Bio je ljut i rešen da ubije svog sina koji je pošao sa “odmetnicima“, kako su nazivali pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini-JVuO tj. četnike. Sredinom novembra 1941. partizani ugrožavaju Vrhovnu komandu JVuO na Ravnoj Gori. Jedinicama nedostaje municija i poručnik Kalabić sa potporučnikom Pavlom Meškovićem odlazi kod svog oca, Milana, da zatraži miniciju. Videvši svog sina zapuštenog, neobrijanog i neošišanog, punog vašiju, otac se sažaljeva i daje municiju koja pomaže četnicima da odbiju partizane sa Ravne Gore. Od tada pa sve dok nije ubijen od strane Gestapoa 1942., Milan Kalabić je pomagao četnike i kao takav pohvaljen od Kralja Petra preko “Radio Londona“.
Gorska Garda se sa Vrhovnom komandom 1942. god. povlači na Goliju odakle se usled nemačkih napada povlači u Crnu Gora na laninu Sinjajevinu. Tu su snage Gorske Garde odmorene i borbeni moral je povećan. Kao elitna jedinica, Gorska Garda se po naređenju tada već đenerala Mihailovića vraća u Srbiju, novembra 1942. gde proslavljuje svoju slavu i osvećuje zastavu koju je poslao Kralj Petar.
Od tada počinje slavnije doba Gorske Garde, a centar ravnogotskog pokreta postaje Šumadija. Ona prerasta u korpus sa par hiljada vojnika pod oružjem. Delovala je na prostoru Šumadije, oko Topole, Aranđelovca, Mladenovca i planine Kosmaja. Pored Gorske Garde u Srbiji je bilo još 34 korpusa JVuO koji su bili u sastavu Komande Srbije, čiji komandant je bio do 13. maja 1945. đeneral Miroslav Trifunović-Dronja. U Gorsku Gardu su pristizali najbolji borci iz ostalih korpusa. Gorska Garda je podeljena na dva korpusa Oplenački, komandant kapetan Milan Medić, i Kosmajski, komandant kapetan Dragutin-Mlađa Bojović. Godine 1943. na prostoru koju je kontrolisala Gorska Garda, tada kapetana Kalabića, nije bilo komunističkih grupa, a uspešno je odolevala i napadima ljotićevaca.
Nikola Kalabić je već bio poznat u narodu kao slavni komandant JVuO. često je njegovo ilegalno ime čika Pera upotrebljavano kao nadimak. Svoju vrlinu društvenosti je pokazao i za vreme rata. Uvek je pored vojničkih obaveza našao vremena da se šali sa narodom i svojim vojnicima među kojima je bio omiljen i poštovan. Zbog toga je i opevan u nekoliko narodnih pesama.
Kaptan Kalabić je zadavao najveće muke okupatoru u Srbiji pa je zato 17. jula 1943. usledila operacija “Rudnik“, u kojoj je uspešnim komandovanjem Kalabić izvukao svoje snaga pod borbom iz obruča Nemaca, Bugara i ljotićevaca. Sledeća okupatorska operacija pod nazivom “Hajka“ počela je 17. februara 1944. ali i ona bez uspeha.
Oktobra 1943. u varošici Stragare, koju su Nemci avgusta iste godine zapalili, dolazi savznička misija u posetu Gorskoj Gardi. Dočekuje ih kapetan Kalabić sa velikom masom naroda. Posle rata u svojim memoarima američki pukovnik Albert Sajc (Albert Seitz) opisuje komandanta Garde kao čoveka koji uspešno vlada svojim terenom nanoseći velike gubitke okupatoru i pomažući time Savezničku pobedu, ali opisuje i njegovu vrlinu da za trenutak i u najsumornijim trenucima kada ih Saveznici odbacuju od sebe nađe trenutka za šalu sa narodom i vojnicima. Ova misija sastavljena od američkih i britanskih obaveštajnih oficira od septembra do oktobra 1943. obišla je Korpus Garde, Rudnički, Valjevski, Avalaski i Cerski korpus i pri tom imala neograničenu slobodu kretanja, dok je prelaskom kod partizana bila ograničena na pristup jedinicama koje odobre politički komesari.
Već početkom 1944. JVuO je odbačena od strane “saveznika“ koji se okreću Titu i partizanima. Partizani dobijaju oružje i municiju u izobilju i napadaju Srbiju koja je bila najjači bastion JVuO. U Toplici i Jablaničkom srezu oživljavaju partizani. đeneral Mihailović 27. maja 1944. izdaje naređenje za stvaranje četvrte grupe jurišnih korpusa, ujedno i najelitnije jedinice JVuO, pod komandom potpukovnika Dragoslava S. Račića, od 8.000 boraca. U sastav 4. gr. jurišnih korpusa ulazi i Gorska Garda kao 2. jurišni korpus. Od 5. jula izjutra pa do sredine istog meseca 1944. 4. gr. jurišnih korpusa razbija komuniste i primorava ih na povlačenje u Makedoniju i na Kosovo. Zatim se ova jedinica seli na front na Kopaoniku gde usled nedostatka municije mora da se povuče na levu obalu Zapadne Morave.
Sovjetske trupe ulaze u Srbiju septembra 1944. i zarobljavaju četničke jedinice koje im prethodno pomažu da oslobode gradove. Gorska Garda zauzima Aranđelovac i odbija partizane. Međutim, molbu Gorske Garde da oslobodi Beograd đeneral Draža odbija usled nedostatka opsadnog oruđa i atriljerije. Posle poraza od Crvne armije i bolje naoružane partizanske vojske JVuO se povlači u Bosnu. Kraljev govor od 12. septembra 1944. god. demorališe trupe JVuO pozivajući ih da se stave pod barjak “maršala“ Tita.
Gorska Garda se povlači preo Sandžaka i Istočne Bosne u Severnu Bosnu gde je Vrhovna komanda dospela preko Mačve jer je bila odsečena od glavnine. “Saveznička“ avijacija prvi put bombarduje Gorsku Gardu 8. novembra u Sjenici gde “za dlaku“ preživljava i kapetan Nikola Kalabić. Preko zavejanih planina istočne Bosne JVuO gubi veliki broj snaga. Odmara se tek na severu Bosne u Kalabićevom rodnom selu Podnovlju, početkom 1945.
U svom rodnom selu Kalabić doživljava pokušaj atentata koji nije uspeo jer je Kalabića obavestila jedna starija žena.
Sada je sa Nikolom cela porodica Kalabić: majka Joka, supruga Borka i deca Milan i Mirjana. Oni su od 19. decembra 1942. do leta 1943. proveli na Banjici odakle ih je Nikola izbavio preko svojih ljudi u Nedićevoj službi.
Od JVuO se odvaja potpukovnik Pavle đurišić sa još nekolicnom đeneralštabnih oficira iz Vrhovne komande i Dragišom Vasićem, koji doživljavaju katastrofu na Lijevče polju. JVuO polazi za njima na zapad (da zavara trag komunistima) a zatim naglo skreće na jug i jugo-istok da bi izbila na Drinu kod Broda. Celim putem uznemiravane su jedinice JVuO od partizana čak i iz vazduha. Pri ovom prodoru kroz središnju Bosnu pokazuje se Kalabićeva briga za svojim vojnicima. Njegova ćerka, Mirjana, bila je bolesna i jedva je hodala. Poručnik Živorad Mišić, kom. Prateće čete Gorske Garde, dao joj je svog konja. Videvši to, sada major, Kalabić konja uzima za ranjenike a ćerku pusta da pešači, dok poručniku Mišiću oduzima konja, i to samo da bi spasao ranjenike koje će morati da ostave krećući se preko planina.
Major Kalabić je u ovom pokretu komandovao srednjom kolonom u kojoj su bili Vrhovna komanda, ranjenici, bolnice i izbeglice. Svoj ženski deo porodice (majku, suprgu i ćerku) sa svojim prijateljem Rogićem, koji je imao komunističku objavu, šalje da se predaju kao njegova porodica. Neki zarobljeni četnici su ih prepoznali i oni su uhapšeni. Nikolinu majku i suprugu šalju u zatvor, a 14-godišnju đerku u 18. hrvatsku udarnu brigadu. Sina Milana Kalabić šalje sa sveštenikom Mirom Glušcem kao njegovim sinovcem. Ali, oca Glušca zarobljavaju, kao i sve sveštenike, a streljaju mu “sinovca Duška“, ustvari Milana Kalabića. U pismu ocu Glušcu major Kalabić piše: “Pope, gde đe ti duša!“. Nikola je svog sina voleo najviše, kada su mu rekli da je ubijen počeo je da plače i riče, užasno, čupajući bradu i kosu.
Tako skrhan doživljava poraz JVuO na Zelengori, 13. maja 1945. godine. U selu Zakmur, kod Foče, rastaje se sa čičom (Dražom Mihailovićem). Vratio se u svoj kraj i počeo da organizuje odrede za borbu protiv komunista koju su vladali Srbijom i zavijali je u crno. Posle pogibije pukovnika Račića, koji je bio komandant Srbije, Draža unapređuje Kalabića u čin potpukovnika i daje mu dužnost komandanta Srbije!
Potpukovnik Kalabić je zadavao muke novoj vlasti koja je sve radila da ga uhvati. U bezizlaznoj situaciji Kalabić svoju oficirsku torbu sa dokumntima i fotografijama sina Milana baca u jednu septičku jamu gde je i pronađena 70-ih godina. U jednom okršaju sa milicijom ispred Degurićke pećine u Gradačkoj klisuri, 10-ak km južmo od Valjeva biva ubijen. Major Milan Stojanović “Ciga“ koji je emigrirao bio je tada u njegovoj pratnji i kaže da se to dogodilo između Malog Božića i Sv. Jovana 1946. tj. između 14. i 20. januara.
Kao komandanta Gorske Garde, najelitnije jedinice JVuO i jedinice koja nije dozvoljavala partizanima da dignu glavu za vreme rata, komunisti su ga najviše oljagali i ukaljali. Partizanski general đoko Jovanić 2000. godine je izjavio da je Kalabić izabran za izdajnika đenerala Draže jer bi se njime iskompromitovao ceo Ravnogorski pokret, a Kalabić je bio jedan od vodećih ličnosti pokreta.
Već skoro 60 godina ispredaju se laži o tome kako je zarobljen đeneral Mihailović, gde je njegov a gde Kalabićev grob. Svedoci tih događaja su mahom svi pokojni i tajnu su odneli u grob. Bože, da li će nekada ovaj napaćeni narod saznati istinu o nacionalnom pokretu otpora u Drugom svetskom ratu, Ravnogorskom pokretu?
Milos Mitic-Cile cetnik mamb@ptt.yu
