Otvoreno pismo gospodinu Dzordzu Voinovicu, senatoru iz Ohaja
POSETA NEINFORMISANIH PRIJATELJA
Postovani gospodine senatore Dzordze Voinovicu, obraca Vam se putem Otvorenog pisma covek koji je jos u prvoj polovini 80-tih godina proslog veka demistifikovao temeljne uzrocnike jugoslovenskih protivrecnosti, i zbog toga dosao pod udar svih kompartijskih foruma drzave; obraca Vam se covek kji je 1988. na hearingu u americkom Kongresu upozorio na dramu koja se pripema na Kosovu i Metohiji.
Posetu delegacije kongresmena na celu sa senatorom G… Smitom primio sam kao spasonosnu, utoliko vise sto ste se u njoj Vi nalazili. I kada sam 1986. zajedno sa Vukom Draskovicem stigao u Vas rodni Klivlend, potom i u prestonicu Vaseg Ohaja, Kolumbus… verovao sam da ce nas razgovor zapoceti sa sentimentalnim uvodom, da su mozda Vas deda i moj otac radili u istom rudniku i da su se zajedno borili za Ameriku 1917-191… Da je susret ostvaren govorio bih Vama i o nastupajucem sumraku Jugoslavije, o kraju strasnog „medjuvremena“, o krvavom epilogu koji je Klintonova administracija nazvala „konstruktivnim resenjem“. A ni izjave g. Smita i Vase ne izlaze mnogo iz tih iluzornih kriza, jer ne vide osnovno: da je jugoslovenska drama nastupila kao rezultat planiranog i nestrpljivog antisrpskog angazovanja separatista, njihovog nastojanja da se pre nego Srbi izadju iz ideoloske kome docepaju prljavog Titovog nasledja, da stave pod svoju punu kontrolu dodeljene im srpske zemlje.
Kosovsko-metohijski Siptari vec su nastupali kao istureni odred svoje strategije i zagrebackih purgera, koji su nastojali da ih kao nekada Pavelic ucine „juznim frontom“ protiv Srba i Srbije. Njihov udar iz 1981. godine bio je silovit, toliko zestok da ga ni srbofobski Zagreb nije mogao odgovarajucim udarima pratiti; pratio ga je samo starim floskulama o Albancima kao zrtvama srpske tiranije. Stare lazi o „velikosrpskoj hegemoniji“ pratile su svaki korak srpskog otpora. Cak i kada su ulice i trgovi srpskih sela i gradova bile zakrcene kosmetskim mucenicima, titovski oblikovani partijski i njihovi srpski izmecari nisu saosecali sa mukama svog roda.
Bilo je, postovani senatore, ocigledno da su Srbi po ko zna koji put u istoriji „sirak tuzni bez igdje ikoga“. Bile su ugusene i sve nade u Rusiju. Vladajuci Kremlj jos nije video pustos nasilnickog jednoumlja, gubitak identiteta velikog ruskog naroda; jos manje je video da su odani mu Srbi bili njegova najveca „kolateralna“ ideoloska zrtva. Zrtva ideoloskog zanosa iza koga su nastupali Kominternini doktrinari i njihov izabranik, tajnoviti Tito. Utoliko vise jer je i staljinisticka, i gorbacovljevska, u jelcinovska Moskva sve protiv Srba posejane lazi uzimala ozbiljno. I one koje su bile u opticaju u zadnjoj deceniji XX stoleca. Mitovi o „velikosrpskoj hegemoniji“, o Albancima kao njenim „zrtvama“ ziveli su u glavama postboljevickih „moskovskih liberala“.
Prilazeci Vasem ofisu 1986, gospodine senatore, gajio sam veliku nadu da cu pronaci sagovornika koji ce pomoci Vasingtonu da se oslobodi od propagandisticki stvorenih predstava o Srbima i „njihovoj“ Jugoslaviji. Nadao sam se da ce se vasa velika zemlja okrenuti saznanjima koje je imao pred ocima predsednik Ruzvelt kada je dobio prve izvestaje o genocidu nad Srbima, kada je predlagao da se Hrvatska posle rata stavi pod starateljstvo OUN. Jedan od takvih izvestaja, koji je pocetkom 1943. godine sacinio Hrvat Serdjo Krizman, sadrzao je sledece podatke: da su Hrvati izmedju aprila 1941. i avgusta 1942. ubili 600.000 Srba, Nemci 78.000, Madjari 30.000, Albanci 10.000, Italijani 20.000 Srba. Prilazeci Vasem ofisu zeleo sam da pokazem epilog ovog strasnog zlocina, da je broj ubijenih do kraja rata bio bar udvostrucen. Postovani g. Voinovicu, od navedene moje posete Vasoj zemlji do danas desile su se mnoge tragedije, koje je umnogome prouzrokovala i politika Klintonove administracije. Njihov epilog je: ostvarenje svih razbijackih planova koji su Srpstvo pretvorili u „grdnu ljudsku razvalinu“. Poruke sefa Vase delegacije i Vase licno, nedavno izgovorene u Beogradu, govore da je na Zapadu ostalo sve po starom:
Srbima se kao narodu, postovani senatore, preti i ratnim reparacijama, iako svi oni, svi ljudi dobre volje znaju da im je gradjanski rat 1991-1995. bio nametnut, kao sto im je bio nametnut i rat 1941-1945. Trazi se ratna odsteta od naroda koji je jedva preziveo dva strasna genocida, cije se ukupne zrtve u XX veku procenjuju na cetiri miliona mrtvih. Stoga, danas svi Srbi ove izazove dozivljavaju kao bezdusna izivljavanja nad neduznom sputanom zrtvom, jer znaju da za ratove 1991-1995. i 1999. godine mogu biti „krivi“ samo zato sto ponovo nisu dozvolili da budu poklani na spavanju. Trazi se odsteta od naroda koji je svojom odbranom sprecio jos jedan genocid, ubistvo mozda novih milion i po ljudi!
Postovani g. Voinovicu, i Vi nesrecnim Srbima postavljate uslov: ili generala Mladica i druge generale-branioce novog Kosova, ili nastavljanje puta gladi! Bojim se da ne vidite osnovno: istorijsku logiku kao opsti postulat prirodnog prava coveka na odbranu nesrecniku srpskom suprotstavljate logiku mocnika koji nastoji da preko tzv. srpske komandne odgovornosti potisne odgovornost velikih rezisera „kriza“, ratova; koji svoju odgovornost prenosi na zrtvu. Zapostavljate sustinu egzistencijalne situacije i njoj odgovarajuce logike, prirodno pravo naroda kao celine – pravo na samoodbranu po kome on kao celina sticajem okolnosti dobija „komandnu funkciju“. Situacije koje dovode u pitanje biolosko prezivljavanje coveka starije su od svih pravnih regula.
Dragi senatore, krivica je na drugim stranama. Da su u gradjanskom i verskom ratu 1991-1995. predsednik R. Karadzic, M. Krajisnik, general R. Mladic, predsednik M. Martic i drugi predvodnici srpskog pokreta otpora sledili samoodbrambeni nagon i htenja obicnog coveka, da oni ovako izazvanu ljudsku lavinu nisu stavili pod kakvu-takvu kontrolu, srpska osveta za ranije nad Srbima pocinjene genocide bila bi strasna. I S. Milosevic je delovao u funkciji onemogucavanja totalnog osvetnickog sumraka; cak na stetu zapadnih Srba, jer je objektivno – prihvatanjem kooperativnosti sa spoljnim izazivacima rata sputavao njihovu pobedu.
Da su generali Pavkovic, Lazarevic, Lukic, Djordjevic i drugi predvodnici otpora siptarskoj agresiji na Kosovu i Metohiji Srbe ostavili bez zastite, nad njima bi bio izvrsen jos jedan masovni pokolj. Da su ih u periodu 1987-1998. pozvali na osvetu „starog i novog Kosova“ Siptara danas tamo bi bilo znatno manje. Mnogi bi nasli smrt, najveci broj bi se vratio tamo otkuda je i dosao – u Albaniju. I ovde je komandnu funkciju imao narod, pa je snagom slobodarske lavine brzo stavio pod kontrolu celu oblast. Imao ju je i prilikom otpora NATO agresiji 1999. Kako prihvatiti izrucenje Haskom politickom tribunalu one koji su voljom ugrozenog naroda dosli na njegovo celo. Takvi su i oni kji su se tu nasli voljom ugrozene drzave, bez obzira kakav je rezim bio na njenom celu. Srbi su duboko zbunjeni i razocarani u Ameriku, u ceo Zapad. Mnogi se danas, posle sumraka boljsevizma okrecu novoj Rusiji koja se radja, koju personifikuje V.V. Putin. Nije mali broj onih koji prizeljkuju pristupanje kulturno-istorijski zasnovanom Savezu Rusije, Belorusije, Ukrajine, Kazahstana (gde zivi oko 62 odsto Slovena) i Srbije (sa Crnom Gorom i drugim srpskim oblastima). U situaciji koja namece ovakav savez se pojavljuje i kao jedina spasonosna protivteza.
Pomognite, postovani Dzordze Voinovicu, postojbini svojih slavnih predaka, da istina o narodu iz kojeg ste i Vi proistekli, dope do srca i duse americkog coveka, pomognite da predsednik Bus koga su Srbi masovno pdorzavali kao spasilacku nadu – kao nadu da ce prema neduznom i satanizovanom narodu zaueti novi ljudski stav. I ja sam za jednu srpsku grupu u americkoj dijaspori, koja je znatno pre izbora polagala nade u g. Busa, napisao „elaborat zelja“. Zaustavite trake „kaubojskog filma“ u kome Srbi „ostre svoje otrovne strele“, u kome su predstavljeni kao „divlji Indijanci“. Jedan takav sam licno gledao, u kome je Karadziceva gusta kosa prikazana u vidu peraja ajkule, a Mladicevo decacko lice kao obraz Kvazimoda. Kao istoricar skromno porucujem Vasoj ekselenciji i preko Vas Americi, da su svi koji su na Balkanu pravili planove bez Srba ili protiv njih lose prosli.
Ako zelite da se oduzite pravdi i svojim casnim precima, pomognite, senatore, da velika Amerika preispita proslost i krene novim putem:
1. Da ozivi svoj plan „K“ – jednako – „K“ (Kosovo jednako Krajina iz 1994) onliko autonomije za Sipare Kosova i Metohije koliko i za Srbe Republike Srpske Krajine (ove druge, kao i hrvatske autonomije i evropske regije).
2. Pomognite da se u skladu sa zapadnim demokratskim principima o svetinji vlasnitsva, isti princip primeni i na Kosovu i Metohiji, te da se srpskom narodu, crkvama i manastirima vrate od 1941-1987. godine uzurpirani posedi. Uzurpirano je i ono sto je „prodato“, jer je „prodaja“ izvrsena pod pritiscima. Ako se ovaj princip primeni i na nesrecne Srbe oko 70 odsto teritorije Kosova i Metohije bice u njihovom psoedu. Aktuelni planovi o srpskoj samoupravi na vrlo ogranicenim prostorima p0kazatelji su stanja duha malih srpskih vodja, politike stalnog srpskog povlacenja.
3. Pomognite da se ostavi na miru Republika Srpska, jer je ona alternativa prezivljavanja Srba u iz Jugoslavije izdvojenoj BiH. ako „bosnjaci“ zele apsolutizovanu „samobitnost“ BiH, suprotstavite im jedino logicko resenje – povratak ove oblasti („Jugoslavije u malom“) u sastav „Jugoslavije u velikom“.
4. Medjunarodna konferencija o Kosmetu koju predlaze prof. dr M. Labus svodi problem na „parce“ (tako je veliki Slobodan Jovanovic karakterisao celokupnu srpsku politiku); trazi resenje za ono sto nam je preostalo posle svih albanskih zlocina Prenebregava cak i americki plan „K“=“K“. Trazi se, zapravo, jos jedno srpsko povlacenje u neredu. Sada je u javnoj orbiti i paralela: Kosovo jednako Republika Srpska, sto znaci ponudu da se jedna temeljna srpska zemlja, Kosovo i Metohija (kolevka drzavnosti i duhovnosti) „trampi“ za drugu srpsku zemlju. I to za njeno parce, tako „odrezano“ da je skoro neodbranjivo. Da su i Bosna i hercegovina maticne srpske zemlje, posebno govori cinjenica da su svi njihovi srednjevekovni vladari bili Srbi; Srbin je bio i jedini katolik medju njima Stjepan Kotromanic. I paralela Kosovo-Republika Srpska Krajina predstavlja trgovinu sa srpskim zemljama, ali je bitna razlika to sto je Vojna krajina bila vekovima srpska autonomija unutar Austrije odnosno Austro-Ugarske. Bila je srpski branilac Evrope od Osmanlija, branilac koejg nova Evropa ostavlja na milost i nemilost neprijateljima.
Medjunarodna konferencija ima smisla samo ako na dnevni red stavi sve razvaline bivse Jugoslavije; ako podje od cinjenice da ovde Drugi svetski rat jos nije zavrsen, da su nćmti iz kraja 20. veka samo verifikovali propagandisticke podale i na njima zasnovane belosvetske predstave. Da su otvorila mnoge nove probleme koji ce eksplodirati onda kada se promeni opsti sticaj okolnosti.
Da li, postovani g. Voinovicu, znate da sa naslednicom Treceg Rajha jos nije potpisan mirovni ugovor, da ona jos nije platila ratne reparacije koje se procenjuju na vise stotina milijardi doalra? Da li znate da je naslednica Musolinijeve Italije ostetu platila, deo u teritorijama, i da su te teritorije posle proslog i ovog rata ustupljene najvecem stetocini, naslednici Paveliceve Nezavisne Drzave Hrvatske, a ne Srbima i Slovencima koji su bili najveci stradalnici? Slvoenac Z. Jelincic s pravom pokrece ovo pitanje. Srbi moraju biti obesteceni za milionske zrtve, za popaljena sela i srusene gradove, za stare i najnovije nad njima pocinjene zlocine. To je dug i Hrvatske i Muslimansko-hrvatske federacije. Za osudu je svako nedelo, ipak, zar nije siptomaticno to sto se danas pokrecu hajke oko Srebrenice a niko i ne pokusava da otkopa kosture oko milion Srba i desetina hiljada Jevreja Jasenovca i drugih stratista Zasto?
Tuzna je ironija srpske sudbine, ironija „crnca“ koji je tokom Drugog svetskog rata upotrebljen protiv Italijana u korist najvecih svojih zulocinaca, koji se tako omrazio sa narodom koji ga je voleo, a veliki pesnik D’Anuncije do neba uzdizao. Mozda ce nova Italija imati u vidu i ovo i svoju sudbinu?
Medjunarodna konferencija o Jugosalviji treba da stavi na dnevni red celokupno srpsko-hrvatsko pitanje, jer jednu trecinu Hrvatske naseljavaju od iskona Srbi pravoslavci, dok drugu trecinu predstavljaju Srbi katolici (u Dalmaciji, Dubrovniku, Slavoniji). Pitanje je zasto ovi drugi, zasto Dalmatinci i Dubrovcani nemaju pravo na samoorganizovanje, da bi u EU psotali posebne regije? Konferencija mora uzeti u obrzir i sudbinu teritorija koje je Hratska prisvojila pomocu ucena sa Hitlerom i Musolinijem, 1939. (kada je nametnuta Banovina Hrvatska), jer taj cin nikada nije verifikovan.Potonji dogadjaji su pokazali da je te 1939. nametnuti okvir postao srpska klanica. Tada su postojbinom Vaseg dede tekle krvave reke. Da li takve zlocine treba nekaznjeno „verifikovati“ u ime nove Evrope i prosperitetne Amerike!?
Postovani Dzordze Voinovicu, znajte da je postojbina Vasih predaka raskomadana i u ranama i da jos uvek krvari, da gladuje; da je njeno sadasnje stanje neuporedivo sa onim koje je vladalo u vreme kada je Vas deda napustao Krajinu.
Tada je njegova domovina bila deo Austro-Ugarske Carevine, ali u slobodarskom poletu, koji su bile podstaknule srpske bune i ratovi tokom 19. veka, koji su pretvorile u svetionik velike srpske pobede u Balkanskom i Prvom svetskom ratu. Svi Sloveni Dvojne monarhije bili su tada na nogama. Tada su krajiski katolici bili zadrzali srpska osecanja, kao sto su ih zadrzali i Sokci-Slavonci. U Dalamciji je na popisima bilo blizu 90 odsto Srba obe vere; i oni u zapadnoj Hercegovini (odakle su se klerikalnim putem potom izlegli srbofobi) bili su Srbi. (Ustvrdio je to i hrvatski prvak Antun Radic.) A danas Vase Krajine vise nema; Slavonija, Baranja, Dalamacija i Dubrovnik vise nisu srpski. BiH, zemlja „Srba tri verska zakona“ je rascerecena. Od srpskog jezikak prizvedena su dva nova – hrvatski i bosnjacki.
Kada je Vas deda napustao rodni kraj u Madjarskoj, proces madjarizacije Srba, Slovaka i drugih jos nije bio zavrsen. Svi Srbi su znali da je Sibinjanin Janko njihov junak („sin Vuka i unuk viteza Srba“), da je Srbin bio i njegov sin Matija Korvina, madjarski kralj; da je Srbin po ocu i Slovak po majci bio i Aleksandar Petrovic (Sandor Petefi), najveci madjarski pesnik; da je prilikom razgranicenja Jugoslavije i Madjarske mnogo vise pravih i polumadjarizovanih Srba ostalo iza madjarske granice.Danas belosvetski manipulanti pokrecu i tzv. madjarsko pitanje u Vojvodini, uprkos cinjenici da je ne samo ova Donja Panonija bila Srpska (i danas je oko 80 odsto), nego je vecinski srpska bila i Gornja Panonija (danasnja Madjarska). Svojim stalnim pravdanjima i povlacenjima aktuelni srpski politicari prosto mame kalkulante.
Kada je Vas otac, senatore, napustao rodni kraj Srbi su bili vecina i u temisvarskom i aradskom Banatu, i oni u dolini Olte su postovali svoje srpsko poreklo; u Trgovistu, nekada gradu srpskih trgovaca, ziveli su mnogi sinovi i kceri osnivaca. Danas belsovetski mangupi pokrecu i „vlasko“ i „rumunsko pitanje“, da bi razbili bratstvo naroda zasnovnao i na etnickim simbiozama.
Kada je u Ameriku odlazio Vas deda u Staroj Srbiji i Macedoniji ziveli su uglavnom Srbi i „Turci“ (vecinu ovih drugih predstavljali su islamizovani Srbi). U Debarsko-veleskoj eparhiji, na primer, 1908. godine zivelo je 24.585 Srba; imali su 64 crkve i jedan manastir. Danas Srba tamonema, a njihove crkve postale su makedonske. Srbe je ovde progutao frojdovski sindrom“narcizma malih razlika“, zaslepljujuci ih toliko da nisu ni primecivali siptarski val koji je sa svih strana nadolazio.
Kada je u Ameriku odlazio Vas deda, postovani senatore Voinovicu, u mojoj Crnoj Gori ziveli su Srbi i „Turci“ (ovi drugi su bili uglavnom islamizovani Srbi). Pisalo je to i u americkom pasosu mog oca. U Boki kotorskoj bilo je nesto katolika. U Skadru i vecem delu severne Albanije ziveli su Srbi. U Malesiji katolici, ciji je duhovni vodja bio „biskup barski – primas srpski“. Na objediniteljskoj podgorickoj skupstini 1918. godine ucestvovalis u Srbi pravoslavci, Srbi muhamedanci i Srbi katolici. Donedavno je u ovoj „srpskoj Sparti“ bilo proskribovano i srpsko ime u korist titovsko-crnogorskog, koje je …. imenitelj i vrhunskih „nacionalnih“ institucija. Danas su se tamo pojavili i neki „dukljani“, ocigledno u skladu sa zakulisnim planovima da se narod iscupa iz srpskih korenova i podvrgne proveravanju i odnarodjavanju…. Strane planere danas slede politikanti crnogorske pozicije u funkciji neutralizacije SRbije i Srpstva.
Postovani g. Voinovicu, u zemlji Vasih predaka dugo je na delu „socijalni inzenjering“ proveravanja i odnarodjavanja Srpskog naroda. Oni koji ga sprovode podsecaju umnogome na srednjevekovne nasilnike. Zaklinjuci se u evropske i evroatlantske integracije idu linijom „paralelizma“ koji dovodi u sumnju evropski integralizam. I „njihov ekumenizam“ podseca na rimocentralizam prevazidjenog oblika. Mnogi su na delu unistavanja jednog drevnog naroda, koji na karolinskoj karti iz 814. zauzima najveci deo Balkana i deo danasnje Nemacke. Molim Vas, dragi senatore, da Vasoj velikoj zemlji predocite ove radnje, upucujuci je da ne izvlaci zakljucke iz danasnje srpske politicke pometenosti i malodusnosti, jer to nije izraz karakternog sklopa jednog viteskog naroda, nego stanje zbunjensoti koje odredjuje i suzena politika njegovih vodja. Pomognite saplemenicima Vaseg dede u velikoj nevolji koja ih je snasla; preduhitrite moguce socijalne pobune sa nepredvidivim implikacijama. Nepravicno satanizovani i optuzeni narodi imaju pravo na svkai otpor. Pomognite da se Srbi ponovo okrenu Americi, onoj koju personifikuju Vasington, Dzeferson, Ruzvelt… Nepravicno povredjeni mali narodi dugo pamte. Pomognite da se Amerika vrati sebi.
(Autor je pisac desetak knjiga iz istorije medjunarodnih odnosa Jugoslavije i Srba u XX veku. Nedavno je u Moskvi izasla nejgova knjiga „Razval Jugoslavii 1918-2003“, koju je pisac predgovora akademik I.R. Safarevic nazvao „izuzetnom“, a veliki ruski knjizevnik V. Belov „originalnim naucnim i literalnim delom“.)
