ODE MLADOST U TUđINU

Predsednik jedne od najvećih dijasporskih opština u Srbiji, Petrovca na Mlavi, Radiša Dragojević završio je Političke nauke u Beogradu, a gorčinu i slast hleba u rasejanju i sam je osetio na svojoj koži. Negovi roditelji su kao i većina žitelja iz Podhomolja, otišli u tuđinu da bi svojim sinovima Slobodanu i Radiši obezbedili sigurnu budućnost. Probleme naših zemljaka rasutih po svetu kao i njihovu nostalgiju za rodnom grudom u potpunosti razume.
Od dolaska na čelo Petrovca proterao je iz opštinske zgrade stranačku politiku i međupartijsko trvenje.
– LJudi se razlikuju, kako po izgledu, ukusu, tako i po stranačkim ubeđenjima, ali kad je u pitanju opšti interes građana, onda je jasno da smo svi na tom zadatku u jednom timu i nema stranačke obojenosti, forsiranja političkih partija. Nije zabranjeno, ali je neumesno, to je neko pravilo koje smo prećutno svi usvojili i dobro nam ide. Za naše žitelje je zapravo nevažno ko je u kojoj stranci, važno je samo šta i kako radimo da bismo svi živeli bolje – kaže Radiša Dragojević.
• Niste dugo živeli u dijaspori, ali ste u Petrovac doneli pozitivne navike ljudi koje ste tamo videli.
– Moji roditelji otišli su „trbuhom za kruhom“ u Nemačku, Frankfurt, kad sam imao 18 godina i tamo su radili decenijama. Sećam se još uvek kako su štedeli i koliko su se mučili, a nikada, baš nikad se nisu požalili na teški gastarbajterski život. U to vreme Petrovac na Mlavi se ubrajao u nerazvijene opštine. Još tada sam naučio da osluškujem ritam dijaspore. Ti ljudi koji su godinama živeli van zavičaja u inostranstvu gde su poprimali neke nove, koje su i meni koristile.
• Da li su zato vrata vašeg kabineta u svako doba otvorena za sve žitelje grada?
– Mislim da to nije presudno uticalo na moju otvorenost i komunikaciju sa žiteljima Petrovca. Teška su vremena i u Srbiji i u Evropi. Jedni drugima moramo da pomažemo, a ja sam po volji svih građana opštine Petrovac izabran da ih predstavljam. Nekad to činim baš onako kako bi i oni, kako su zamislili, ali često se dešava da su mi ruke vezane, da želim da pomognem, ali ne mogu. Onda me to boli, ali ne odustajem, pokušavam da pronađem najbolji način i put da nam poboljšam osnovne životne uslove. Kriza je svuda, ne samo u Srbiji. čitav svet se razboleo od recesije.

Lična karta

Radiša Dragojević je rođen 3. marta 1955. godine u Melnici kraj Petrovca na Mlavi gde je završio gimnaziju, a potom otišao kod roditelja u Frankfurt. Godinu dana kasnije upisao je Političke nauke u Beogradu i diplomu politikologa stekao za četiri godine. Oženjen je Lelicom, sa kojom ima kćerku Milenu i sina Miloša, koji studiraju u Beogradu.

• Tih problema nisu pošteđeni ni ljudi iz dijaspore.
– Nezaposlenost je velika u svetu, ne samo u Srbiji, otpuštanja su svakodnevna. Fabrike se zatvaraju preko noći, a stotine ljudi ostaje bez posla, plate i mogućnosti da prežive. Problemi se gomilaju i sporo rešavaju, pa više ni život naših zemljaka u inostranstvu nije jednostavan. Većina ih strahuje za svoje radno mesto, naročito kad su prešli 40. godinu života, jer se vlasnicima kapitala više isplati da upošljavaju mlade ljude, čak i ako nisu stručni. Slično je i u Srbiji, u Petrovcu, takođe. Nema posla, nekoliko fabrika nam je pred stečajem, novootvorene firme koje dobro posluju uglavnom su u razvoju i zapošljavaju do 30-ak ljudi, pa i ono malo zaposlenih Petrovčana su nezadovoljni malim platama, skupim životom. Muku muče dijasporci baš kao i oni u zavičaju.

LJubav prema glumi

• Kakav je kulturni život u Petrovcu na Mlavi i šta činite da ga poboljšate?
– U slobodno vreme, dok sam bio mlađi, amterski sam se bavio glumom. Ta ljubav je i danas ostala, pa valjda zato toliko insistiram na kulturnom životu Petrovca na Mlavi. Kod nas je razvijeno pozorište, često nam gostuju i glumci iz Beograda, organizujemo izložbe slika, recitale, takmičenja u prozi i poeziji, jer je to naša duhovna hrana.

• Šta vas najviše brine u petrovačkoj opštini i šta je to za lokalnu vlast najveći i gotovo nerešiv problem?
– Ima raznih problema, nažalost, u većini slučajeva lokalna samouprava ne može da pomogne, ali možemo da ih saslušamo i da pokušamo da pomognemo. Sa druge strane, naši ljudi su dobri i čestiti i vredni. Istina, strpljenje ih izdaje, godinama su na teškim iskušenjima i mukama, ali opet im, priznaju, bude lakše, kad se izjadaju nekome koga doživljavaju kao vlast. Petrovac na Mlavi, kao i većina dijasporskih gradova, ima jedan ključni i za sada, nerešivi problem. To je staro selo, smanjen natalitet, a ono malo mladih što se u Srbiji iškolovalo, zbog nedostatka posla i boljeg života, odlazi kod rođaka u inostranstvo. To je ono što me zabrinjava, ali kako i čime možemo da zadržimo mlade koji su videli da život jeste nostalgičniji, začinjen teškim višesatnim radom u tuđini, ali i isplativiji nego u Petrovcu. Životni standard zapadnih zemalja je privlačan i nudi sigurnost, perspektivu za mlade. Znači u samom startu je „bitka“ neravnopravna, jer zapad im nudi daleko više od onoga što može Srbija ili Petrovac! Svestan sam da nema načina da ih zadržimo dok se neke stvari korenito ne promene i to me muči i boli, ali opština je tu nemoćna. Bolji život u Srbiju sporo dolazi.

Droga kod dece iz dijaspore

• Petrovac nije velika opština, ali ima veliki problem sa narkomanijom, kako se borite sa tom pojavom?
– Zaista nam je narkomanija veliki problem. Deca iz dijaspore, koja ovde žive kod baba i deda imaju novca i vremena na pretek, imaju punu slobodu i žive skoro bez ikakvih obaveza. Vreme provode u kafićima, a uz alkohol su počeli da konzumiraju i drogu. činimo sve da ovu pojavu iskorenimo. Prvi korak je veća kontrola objekata, skraćenje radnog vremena kafića i restorana. Formirali smo Savet za borbu protiv narkomanije, a preduzećemo i neke druge korake.

• Kažete da mladi beže iz Petrovca, ali ipak, postoji valjda nešto čime, onima koji ostaju u zavičaju, možete da olakšate život?
– To su sitnice u odnosu na probleme s kojima kubure građani, pa čak i to što mi kao lokalna vlast uradimo ili popravimo, u većini slučajeva i nije pod našom nadležnošću. Ipak, ono najvažnije što smo uradili tokom prošle godine, i to uz pomoć naših stanovnika, dijasporaca, ali i učešćem onih koji ne rade u inostranstvu, izgradili smo više desetina kilometara asfaltnog puta. Opština Petrovac na Mlavi pod svojom kapom ima 33 sela. Neka su udaljena od Petrovca i više desetina kilometara, a put je bio katastrofalan, rupa do rupe. Došlo je dotle da su u poslednje vreme jedva traktori prolazili, a kamoli kola. To je bila bruka, ali srećom nju smo rešili. Sada imamo osnovne i normalne uslove za život, naročito naše seosko stanovništvo. Ako ništa drugo, deca lakše i brže stižu do škola, poljoprivrednici do grada da završe one poslove koji nisu vezani za selo.

Roditelji se žrtvuju

• Koliko ste puta čuli svoje roditelje da se žale na težak dijasporski život?
– Moji se roditelji nikada nisu žalili na težak život u „belom svetu“. Roditeljska ljubav je bezuslovna i puna žrtvovanja. Sa druge strane, bili su zadovoljni što mogu da zarade kako bi svojoj deci priuštili nove kuće, automobil, letovanje, školovanje, a oni su se u Frankfurtu svega odricali. Iskustvo mi govori da svi dijsporci misle isto, samo da decu zadovolje i materijalno obezbede. Inostranstvo ih košta zdravlja, ali o tome ne razmišljaju.

• Vaš kraj je poljoprivredni, stočarstvo je bilo i te kako dobro razvijeno, još uvek se priča o čuvenim pothomoljskim ovcama, a danas gotovo da nema domaćinstva koje se bavi uzgojem stoke, šta tu može da se uradi, da se situacija promeni?
– Nažalost, to je istina, ali to je problem koji ne može da reši opštinska vlast. Pre nego što su otišli u Nemačku, moji roditelji su se bavili poljoprivredom, i tada je bilo seljaku teško, ali čini mi se, nikada teže nego danas. Poljoprivrednik danas mora mnogo da ulaže, a kad treba da naplati, ne dobije ni trećinu uloženog. Pitanje s kojim se susrećem pri obilasku seoskih domaćinstava je kratko i jasno: „Šta dobijamo kad podvučemo crtu na kraju godine? Gubitke“! Seljak je prepušten surovom tržištu na milost i nemilost i upravo zato što se poljoprivreda ne isplati, jer proizvodi gubitke, ljudi su je i batalili. Tu jedino nekim olakšicama za seljaka, koje mogu da se iznađu, može da pomogne samo država. Nama u lokalnoj samoupravi, ruke su vezane i makoliko nas to pogađalo, ne možemo ništa da promenimo.