O knjizi su, pored autora, govorili prof. dr Zoran Avramović, prof. dr Jovan Popov i izdavač Zoran Gutović. Sala je bila dupke puna, a promociji je prisustvovao patrijarh srpski Irinej. Glumica Ivana Žigon recitovala je stihove Miloša Crnjanskog.
Kad god se pomene Crnjanski, pa i u ovom slučaju, osećanja uvek prelivaju. Istančani istoričar, u svim vremenima bio je neprilagodljiv.
Lompar kaže da je „snažan modernistički impuls nosio Crnjanskog; on je hteo modernu jugoslovensku državu, ali nije hteo samo modernost, bez jugoslovenske države, kao nadrealisti, pogotovo ne komunističku državu koja je označavala kraj (jugoslovenske države) koji se dogodio posle pada Berlinskog zida. On je hteo modernost i državu. Modernost i književnost, modernost i nacionalnu odanost…
Na kraju međuratnog vremena, u sutonu građanskog sveta, ostalo je ćutanje. Crnjanski od februara 1939; nijednu jedinu javnu reč, ni političku, ni umetničku. To je trajalo punih 12 godina, do 1951. godine. Bilo je to duže od svakog Andrićevog ćutanja, bilo je to sasvim drukčije ćutanje. Nisu se razlikovali samo po načinu govorenja, nego i po načinu ćutanja. Neobično i neočekivano, tamno i muklo, u maglama vremena, rata i mira, gradova i zemalja, ovo ćutanje upečatljivo oslikava kako je u Crnjanskom, čoveka koji se skriva, i dok govori, možda tada naročito, smenio čovek koji ćuti."
Ovo gotovo epohalno delo dr Mila Lompara ne ćuti, već rečito govori o jednom od naših najvećih pisaca. Niko tako kao Crnjanski nije znao sagledati sve pored čega je prolazio pa i sam kaže „na svemu što pored mene prođe moj osmeh ostaje". Tako, kada je sa svojom suprugom Vidom prošao pored zgrade CK na Novom Beogradu rekao joj je da je ovo sada srpska crkva.
Ovom monografijom Pravoslavna reč upotpunila je ediciju o našim velikanima srpske umetnosti i književnosti.
