Nasa matica, Srbija, danas je u najvecoj krizi od posle turbulentnog oktobra 2000 godine. Srbija se osloodila jednog nesrecnog rezima, ali je mnogo toga ostalo isto, ili je sada dobilo oblik sasvim nove patologije, novoproizvedenog virusa, u organizmu koji je posle prevrata ostao veoma ranjiv.
Mlada srpska demokratija puna je samooptuzbi, generalisanog (a ne kanalisanog) osecaja krivice, samoprezira, heteronomne crte savijanja pred fizicki (ne moralno) jacim, svih mogucih autodestruktivnih mazohistickih napada na samu sebe. Zemlja koja se jedva izvukla iz Weltanchauunga azijatskih despotija, danas kao da ne moze da nadje pravu meru u saginjanju pred onim sto joj novi upravnici, neto drskiji od rimskih imperatora, « demokratski sugerisu ». Ona kao da ciklotimicno, iz jednog ekstrema, bezi u drugi, jer nije razresila politicki edipalni konflikt. Dok cela zapadno-hriscanska civilizacija iz puritanizma stalno ulazi u perverziju (ova dva lica jedno su u drugo zaljubljeni), dotle se srpska istorijska scena krece na liniji :poniznost-bahatost, inat-preterana slepa poslusnost.
Naravno da za srpski narod i njegove susede nema drugog samosvojnog puta u galaksijsku buducnost i da je evropska sredina u tom prostranstvu, jedini moguci pravac. Ali, Evropa je porodica naroda ciju istoriju treba poznavati.
Na balkanskoj drami i bozjem usudu terorizma, Evropa se danas cepa na dva plucna krila.
Jedno zeli da realizuje sliku sveta severno-atlantskih tehnokrata, olicenih u vecini « briselskih ukaza », drugo tezi « Evropi stvarnosti », kako ju je zvao jos De Gol. Prvo krilo siri ideju federalne zajednice, sa jednim jedinim jezikom, engleskim, drugo vodi borbu za konfederalnu zajednicu naroda sa sacuvanim razlicitim jezicima . Prvo je protiv stvaranja palestinske drzave, a drugo u tome vidi spas za citav ljudski rod. Prvo ne shvata uzrocno-posledicnu vezu izmedju rata na bliskom Istoku (koji traje vise od trideset godina) i terorizma, drugo na tu vezu stalno upozorava. Prvo krilo smatra da Evropa treba da bombaduje Irak, Avganistan i svaku zemlju u koju ameriki Kongres (na stetu nemog americkog naroda) uperi prst, drugo misli da Evropa to ne sme da cini. Prvo smatra da je Svetska banka vrhunac racionalnosti i pravednosti na stazi treceg milenijuma, drugo da je ona polje spekulacije i vestackog odrzavanja ropske zavisnosti siromasnih zemalja i naroda. Prvo tvrdi da se u Evropi bude fasisticki pokreti, a drugo da se protiv svetske nasiln globalizacije, po psiholoskom i bioloskom zakonu reakcije, mobilisu i levi i desni ideoloski evropski pokreti ; Prvo smatra da je obaveza i « cast » svake zemlje u « materijalnoj i moralnoj tranziciji » da pristupi NATO savezu (« parnerstvu za mir », ciji je ratni budzet trenutno najveci u istoriji najvece vojne sile) ; drugo krilo je misljenja da ovo ne treba da cine cak ni centralno-evropske zemlje. Prvo krilo je gledista da je potrebno suditi iz kosmickog ugla i davati nezavisnost odredjenim narodima u odredjenim geografijama, a drugo da ne treba pruzati dugacke pipke ka unutrasnjim pitanjima udaljenih zemalja…
Ali, o svem ovom suprotstavljanju i rascepu, u matici, kao da niko nista nije cuo.Konjanik jos nije dojahao i doneo vest.
Nasa najjaca crkvena zvona, u svetu proglasena oslobodjenim i slobodnim, olicena su u monotonoj muzici « the voice of America » i njenim kakofonskim, oligarhijskim odjecima koji, nasuprot volji neme vecine zaboravljenog americkog naroda, arogantno zaglusuju sv ostale zvuke prirode. Balkanske, evropske i svetske.
U danasnjoj kulpbilizovanoj i ucenjenoj srpskoj zemlji, bogatoj, ali cije je drustvo jedno od najprosjackijih u grupi neizumrlih zajednica, kao da se nerado cuje glas NAS koji disemo utoj pogresno zamisljenoj Evropi. Nas, koji smo njena pastva, jer se na tom kontinentu skolujemo, vezujemo zivot za drugo bice, poklanjamo poverenje duhovnicima i svetovnicima, advokatima i sudijama, placamo harace, zivimo evropsku svakodnevicu XXI, na sasvim nov nacin, patoloskog veka. Niko da cuje NASA zivotna iskustva, koja bi psihoterapijski pomogla tolikim brojnim savetnicima i „ekspertima“ rodne grude u svetlu madjije, gatanja i uroka. Cela alisina zemlja cuda prepuna je analiticara i eksperata, ali povremeno, uprkos svemu, ostavlja utisak autisticnog broad ludaka, koji je smenio posudu na palubi, apa ipak, i dalje, ne moze da zaplovi. Njegovi putnici, po palubi novoga veka, panicno, opsesivno i demonski, hodaju u krug.
Mi Srbi rasejanja, koji smo sami deo zarazenog i bolesnog organizma, a ipak smo uspeli da eksperimentalno prezivimo I u nekom drugacijem bioloskom tkivu, mi smo danas, mozda, ljudskoj psihologiji tako potrebna brana od izneverenih iluzija i preteranih infantilnih projekcija, koje gotovo uvek, po zakonima covekove psihe, ostavljaju dodatnu pustos i zakasnelu kolektivnu tugu naroda u psihickoj i istorijskoj tranziciji.
Ali, nama niko nije dao rec. Ne samo sto nam nije dao rec nego nam nije dao ni glas. I pored cinjenice da brojimo skoro jednu paralalnu Srbiju, odlivenu na sve kontinente sveta. Niko nas nije zvao ni u biracku kampanju, ono sto u Evropi svi rade, od Siraka do Putina. Kao da sama nasa pojava (pred narodom matice koji nas voli i podrzava mnogo vise od bilo kog politicara ili ministra „na funkciji“!) smeta.
Uprkos tome sto ambijent pred nove izbore u matici u decembru mesecu ispunjava strepnja i bojazan u vezi toga da li ce dovoljan broj glasaca uopste smatrati smisaonim da izadje iz toplog doma na dan glasanja , SRBI RASEJANJA OPET NE GLASAJU. Ne treba ni objasnjavati zasto, prosto ne glasaju. U roku od dve godine nove vlasti, nisu se jos uvek stekli uslovi za to.
Za utehu, u istoj smo sudbini kao i zatvorenici, bolesnici i invalidi matice.
Savezni predsednik, koji je do sada govorio istinu, tvrdi da nas je podrzao i ilustruje to „Predlogom zakona o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika“ , odnosno njegovim clanom 736 i 73v . Drugi tvrde da za to nema „konsenzusa“.
Izgleda, ipak, da samo oni znaju ko taj konsenzus kvari iza ledja. „Novi“ tvrde da su to „stari“, a „stari“ da ni „novima“ ne odgovara verovatno oko milion glasova iz sveta (u matici kazu 500) cija se „poreklo“ ne zna. Vredni konzuli po zadatku revnosno prisustvuju svim nasim skupovima, hvataju beleske, a zatim se vracaju u tople rezidencije i ambasade. Buduci da mozda ni oni nece moci da glasaju, mozda smo im sada postali simpaticni.
I tako, u naletu hipomanicne tranzicije,“privilegovanih odnosa sa velikim svetom“ i svim drugim nuznim tranzicionim lazima, mi koji smo za promene nesrecne zemlje najvise lobirali,jer smo se toga zla u zemljama u kojima zivimo najvise i stideli, mi ostadosmo na onome na cemu smo i bili.
Za to vreme, u matici se dodeljuju naimenovanja „naj Evropljanin“, „najevropskiji govornik“ i slicno…, licima koja nikakav pojam o stvarnom evropskom zivotu nemaju, osim sto su skupim evropskim avio-kompanijama leteli na poslovne ruckove i vecere u Brisel i nazad. Sve ovo, za nas evropske Srbe je takoreci uvredljivo. Totalitarna estetika u kojoj stranacki drugovi opet jedni drugima urucuju plakete, nesmetano se nastavlja. Svi od nas bolje znaju sta je Evropa, svi u ime Evrope (koju nikada nisu upoznali) govore.
I sta sada mozemo da ucinimo?
Da se odmorimo od nase borbe za osnovna ljudska prava ili da svom snagom podrzimo onoga ko ce u matici najbrze raspisati izbore na svim nivoima? Da nasu tugu i bes opisemo u knjigama na stranim jezicima, koje ce se mondenski promovisati po svetskim „kulturnim centrima“i gde ce nasi ambasadori dolaziti suznih ociju?
Ili da se, kako je jedan nas sabrat vec predlozio, ponovo svi sastanemo u Sent-Andreji i opet postavimo pitanje o smislu svega?
Covek, to mi psiholozi i psihijatri bolno znamo, postoji samo dotle dok ima moc negodovanja, kritike i izrazavanja ISTINE. Dok ne postane lakej, paz, trubadur i simulant u ime mocnih , gluvih i slepih.
BORBA ZA DOSTOJANSTVO JE DUGA, ALI ZAR MI TO VEC JEDNOM , DALEKO OD KUCE, NISMO SVE PROZIVELI I USPELI DA POBEDIMO ?
Odlomak iz knjige : O domu i iskonu
NAPOMENA : Knjiga je stampana u izdanju izdavacke kuce ‘Gutembergova galaksija’, biblioteka ‘Slovo Srba u svetu’, Beograd 2002, telefon (0038111) 638-366 ; ‘Sloga press’ rue Simplon, 75018, Paris (France)
