Jože Pirjevec i Veljko Miladinović vodili su u izlogu knjižare SANU, što je specifično mesto posebno kada se vodi razgovor sa istoričarem koji u podeli na partizane i sve ostale, jasno bira stranu. Razgovor smo počeli o Trstu, i to kao sa čovekom koji je pitanje tršćanske krize iskusio -lično, ne kroz dokumente i svedočanstva o diplomatskoj borbi, već kroz svakodnevni život.
***
A šta je za vas bila Jugoslavija? Niste je osećali kao nešto svoje?
Kao nešto svoje, da, ali i kao nešto što nam se nije sviđalo. Kad sam bio malo stariji i više politički razumeo dešavanja, razmišljao sam: „Treba čekati da Tito umre. Kad Tito ode, situacija će se razviti u smislu demokratije.“
Na početku sedamdesetih godina imao sam velike nade da će se to dogoditi, ali se nažalost nije desilo. Planirao sam da karijeru ostvarim na italijanskim univerzitetima. Bio sam deset godina u Pizi, deset godina u Padovi, i dugo u Trstu… Ali u životu nikada ne znaš šta će biti.
Sada sam član Slovenačke akademije nauka i umetnosti, objavljujem svoje knjige u Sloveniji i, kao što vidite, i u Srbiji. Na neki način sam reevaluirao jugoslovensko iskustvo iako ne želim povratak stare Jugoslavije. Znam da je bolje da živimo svako za sebe. Ali istorija Titove Jugoslavije je imala toliko originalnih aspekata da ju je vredno istraživati. Zahvaljujući radu nas istoričara – tako često govorim – Jugoslavija još živi.
U uvodu knjige „Partizani“ pišete da na stranu partizana stajete posle osamostaljenja Slovenije. Da li ste čuli za izreku: „Otići u četnike ‘45“, a vi „odlazite“ u partizane ‘91?
Ja sam uvek na strani onih koji gube (smeh). (…)
Dakle, iz Drugog svetskog rata izašli smo kao pobednici. I na tome treba da zahvalimo komunistima. Prošle nedelje sam bio u Črnomlju (Bela krajina). Tamo smo imali veliku manifestaciju povodom osnivanja Oslobodilačkog fronta 26. aprila 1941. Držao sam govor, u kojem sam prikazao kako je do toga došlo, i rekao: „Bez komunista ne bi bilo Osvobodilne fronte.“
Slovenački pokret je imao razlike u odnosu na pokrete u drugim delovima Jugoslavije, na početku je to više bila koalicija raznih ideoloških struja, ali komunisti su bili ti koji su mu dali impuls, organizovali ga i vodili.
To je pozitivna strana komunista.
Negativna strana je to što su komunisti uneli u tu priču svoj fanatizam, svoje uverenje da samo oni znaju kako će teći istorija čovečanstva. Bili su uvereni da nema druge mogućnosti osim prelaska iz kapitalizma u socijalizam, preko revolucije naravno, pa od socijalizma u komunizam. I verovali su da je to jedini put koji vodi ka tako svetlom cilju da je moguće pribeći i krajnjem nasilju, samo da bi se ostvario.
CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 14. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
