Za manje od mesec dana, tačno 11. juna, Luka Beograd će postati centar kosmičkog elektronskog popa. I svetskih hitova koji na platformama imaju milionske preglede a pripadaju australijskim elektronskim velikanima Empire of the Sun koji stižu u naš grad u okviru evropske turneje Ask That God Tour 2026. Na njoj sviraju u najvećim prostorima kontinenta uključujući i čuveni Alexandra Palace u Londonu gde su zakazali čak tri nastupa.
Empire of the Sun su autori hitova, pravih himni koje već više od dve decenije gospodare svetskim top-listama: „Walking on a Dream“, „We Are the People“, „Alive“ i „High and Low“ već su proglašene generacijskim himnama.
Protekle nedelje je Luke James Steele, polovina ovog dueta, odgovarao na pitanja tokom intervjua u kojem se vidi da svetske zvezde izgledaju kao svetske zvezde i u jutarnjim časovima daleko od stejdža. To je potvrdio i moj česti kompanjon u ovim razgovorima Aleksandar Vasić, kao i stalna linkwomen Zorica Čanadanović koja je posle obavljenog intervjua samo rekla „Kakve oči ima čovek“, a što će vlasnik tih očiju potvrditi skromno u jednom od odgovora.
Kada ukucam „Empire of the Sun“ u Google, prvo se pojavi ime vašeg benda pa tek onda istoimeni Spilbergov film. Da li si ponosan na to?
O, da. Spilberg je jedan od najvećih, tako da moram biti ponosan… Pobedili smo ga, ha-ha-ha. Zapravo, nikada nismo ime preuzeli iz tog filma. Tek kasnije smo shvatili da Spilberg ima film koji se tako zove. Želeli smo nešto što zvuči dramatično i što deluje kao pokret, a ne samo kao bend. Pre Empire of the Sun, imao sam bend koji se zvao Sleepy Jackson – to je bio onaj fazon „Strokes meets Beatles“. Ali pretpostavljam da je ovo u redu, u dobrom smo društvu, zar ne?
Naravno, a kad smo kod društva, vaš elektro duo ima taj „Pet Shop Boys“ i „Daft Punk“ senzibilitet. Vidiš li sličnosti između vaše muzike i njihove?
Da, svakako. Daft Punk su neverovatni pioniri elektronike, a mi smo odrasli na tom francuskom „house“ zvuku. Oni su istinski poznavaoci muzike. Sve što rade je analogno, a mi smo to oduvek voleli – korišćenje starih sintisajzera i ritam mašina. Naš glavni vokalni procesor se zove „Publison“, što je francuski uređaj. Tako da ima mnogo toga što volimo kod njih, kao i kod Pet Shop Boysa.
The Avalanches su takođe elektro duo i pomalo podsećaju na vas?
Da, oduvek sam voleo Avalanches. Njihov prvi album je bio sjajan. Pojavio se baš u vreme kada sam završio umetničku školu i krenuo na turneju od 25 dana po Australiji – taj album smo puštali bez prestanka. Radio sam dosta sa Robijem iz Avalanchesa, snimili smo gomilu pesama, ali nikako da pogodimo onu pravu koja bi bila „to“. Možda ćemo jednom i uspeti.
Ovo je vaš prvi nastup u Beogradu? Šta znaš o gradu?
Ne znam mnogo. Konobar u jednom poznatom italijanskom restoranu u Santa Moniki, Zoran, iz Beograda je, i to je otprilike sve što znam. On stalno priča o povratku kući. Takođe, moj sin igra fudbal sa dosta Srba.
I Novak Đoković koji je osvojio Australian Open deset puta, mislim.
O, čoveče! Veoma smo uzbuđeni, prvi put smo ovde, biće to, obećavam, vrhunski spektakl.
Vaši kostimi i scenski nastup su prepoznatljiv deo vašeg identiteta. Koliko je vizuelni identitet važan za zaokruživanje cele priče?
Mislim da je to izuzetno važno. Bog nam je dao ove prelepe oči i želimo da stvorimo praznik za njih. Čuveni gitarista Čet Etkins je rekao: „Mnogi ljudi čuju očima.“ Važno je „obući“ pesme u nešto lepo. Moji prethodni bendovi su bili klasični gitarski – ono, gledaš u cipele i pevaš o depresiji. Kad smo počeli sa ovim, odlučili smo da budemo hrabri, poput naših uzora kao što su Dejvid Bouvi, Prins, Elvis Prisli ili Džimi Hendriks. Želeli smo da zakoračimo u taj svet u kojem su oni živeli.
Imaćete na ovoj turneji velike koncerte u Londonu, u Alexandra Palace?
Radimo tri večeri tamo. Sjajan je osećaj, jer je pandemija bila teška za sve. Nismo mogli da idemo na turneje i onda se zapitaš da li će se iko pojaviti kada se vratiš. Imali smo sreće da se tokom pandemije naša muzika vrtela u filmovima, pravljeni su remiksi… Mislim da su te melodije ljudima pružile utehu. Broj naših slušalaca je skočio sa par miliona na 40 miliona danas. Eksplodiralo je. Čitava mlađa generacija se pita: „Koji je ovo novi bend?“
Razumljiv je taj strah od toga šta će biti posle pandemije, ali čini se da je publika od tada postala samo brojnija.
Da, neverovatno je koliko je ljudima bilo potrebno da budu jedni pored drugih. Prvih par meseci su svi mislili kako je super što ne moraju da se viđaju sa drugima, ali ljudi vole onaj osećaj kada čuju tuđe otkucaje srca pored sebe. Postoji taj duh kada se ljudi okupe, baš kao u crkvi – uđeš i osetiš kako se „Sveti duh“ kreće, nema ničeg moćnijeg.
To se dešava na koncertima ove svetske turneje. Ljudi dolaze i oslobađaju se raznih stvari. Imali smo ljude sa suicidnim mislima, ljude bolesne od raka… uživo muzika je danas postala veoma moćna stvar.
Upravo dolazim iz Nemačke sa koncerta Tame Impala.
Kul! Kevin Parker živi u mom rodnom gradu. Sećam se, baš pred njihov prvi album, bio je kod mene kući i ponudio sam mu da pozajmi gitare ili opremu, a on je rekao: „Ne, u redu je, snaći ću se.“ Otišao je malo južnije, u mesto koje se zove Yallingup, gde su vinarije, i tamo je snimio sve te albume.
Da li ste planirali neku saradnju? On je radio sa mnogo poznatih muzičara.
Da, pričali smo o tome, naši timovi su u kontaktu, pa možda u budućnosti. Zasada smo kao brodovi koji se mimoilaze u noći – ja se vratim iz Amerike, on ode u Evropu, i obrnuto. Ali voleo bih da radim sa Kevom, on je jedan od najvećih umetnika na planeti.
Kad govorimo o periodu korone, industrija se promenila. Sada imamo ogromne turneje i milionsku publiku. Misliš li da se svetska muzička scena promenila nabolje?
Zanimljivo pitanje. Turneje jesu veće, ali se neki svetski festivali otkazuju. Troškovi su duplo veći – transport, sve je duplo skuplje i jako je teško organizovati turneju. Čudno je vreme. Postoji glad za muzikom jer je ona kao kiseonik za dušu, ali s druge strane, imamo ove robotske AI izvođače koji postaju broj jedan u Misisipiju i sličnim mestima. Dom bluza, a na vrhu stoji robot sa najprodavanijim albumom. To je prilično čudno. Šta vi mislite o tome?
Setio sam se benda Gorillaz. Dejmon Albarn je oduvek bio pametan tip, on je počeo sa crtanim likovima, ali iza njih su stajali stvarni ljudi, za razliku od ovoga.
Mi smo za napredak – sami pravimo svoje ritam mašine, a napravio sam i nešto što se zove „Song Mountain“, to je softver za pisanje tekstova. On mi omogućava da koristim stil starih pisaca iz „beat“ ere ili podešavanja inspirisana razgovorima u taksiju i iskrenim emocijama. Kada je muzika prešla na CD ili sa analogne na digitalnu tehniku, bilo je slično. Skoro sam objavio nešto i dobio brutalne komentare tipa: „Kako se usuđuješ, ti više nisi umetnik.“
A niko ne želi da priča o tome kako ja moram da letim za Tajland da bih potrošio 5.000 dolara na jaknu, pa se vratim u LA i dam 15.000 dolara za fotkanje, da bi se na kraju sve to sredilo u Photoshopu i provuklo kroz AI. Istorija umetnika je čudna stvar.
Da li te je Kajli Minog ikada pozvala na saradnju? To bi se nekako očekivalo.
Sreo sam je jednom na BRIT Awards. Bukvalno sam upao na njeno snimanje. Davno sam napisao jednu sjajnu pesmu pod nazivom „Blue Eyes“ misleći na nju, ali joj je nikada nisam poslao.
NOVI BROJ NEDELJNIKAJE OD ČETVRTKA, 14. MAJA, NA SVIM KISOCIMA I NA NSTORE.RS
