‘ Kato, ćero, ostavi lečke, ta ćaknuti ljubavni roman. Dođi kod tvoje mame, na jednu kaficu. Oću da razgovaramo, ki žena sas drugu ženu “ , govorila je Tereza svom mezimcu, Kati.
“ O čemu, mati? Zar, ne vidiš da čitam literaturu? Moram! Ti ne znaš, kako je mene “ , prenemagalo se derište. “ Ajde, kaži ćero, o čemu se radi?! Kao prvo, je l znaš ti kolko imaš, sad, godine?! A? “
“Trideset i četiri, mamo, ako se pre neki dan nisam zabrojila u računi, kad sam vršila popis.“ “Tačno, tako i imaš. Ostarela si, sine. Trebala si da se udaš odma, još u petnćstu godinu, za onog debelog Cicka. Bila bi gospođa. Sa zlato! Veliku kuću! Sas tri štale i četiri kokošinjca! Ispred kuće bazen, ogroman i plav, a pored njega stoji medved!“
“Nije mati medved, nego medvedica. To su ona njegova kola. Bez nji ne ide na korzo, ni kad pada kiša!“ “I to, kakva kola. Ej, gusko moja! Lepo sam ti ja govorila! Nemo Kato! Ti si tela da se školuješ i ete ti sad! Završila si svi osam razreda školu, a poso nema za tebe! Kako će, tek, oni neškolovani, kad tebe ne mog nigde da metnu da radiš?! Nego, šta ću?! Dok smo živi, za tebe će leba da bidne!“
“Pusti poso! Dušu mi izeo! Ali nije to ništa. Drugi problemi su mene doterali, dovde de se sad nalazim!“ “Udavanje je teb zafrklo. Ti bi sve postigla, u ova tvoj život, sam da te nije to smetnulo, s uma i pravog puta!“ “Šta ću? Nemam sreće.“
“Ni pamet, sinko! Kako to, da su gore od tebe nabavile, bar po jednog, čoveka, a ti nikako da kreneš?! Pa, bolje i razvedena raspuštenica, neg baba-devojka! Ceo vek sama.“ “Ma, nisu, mamo, one gore!“
“Jesu, kad ja kažem! Prvo, eve ti, za primer, Ruška. Mršava. Ki da je iz neuranjeni krajevi došla, de se leba je samo nedeljnom i za Novu godinu? Kosa joj, nije je sramota, dugačka! Porasla do levog jajnika i malo niže! Kaže, namerno je uvrće, više voli tako neg slamu da meće na glavu! Glupača! Ne ume ni da se obuče! Ako ćemo pošteno, sirotinja je i nema za neki besni toalet!
Uglavnom nosi kratki sukničići. Bluzice isečene, do pupak, napred i tako sve u krug. Ha, krpče turi i ete ti je dama! Ma, ne mož to tako! Nemo da se lažemo! Njeni siromašni. Jedva preživlju. Prasence od deset kila traje im tri godine. Ture ga u zamrzivač i uznu lečke, za ispraćaj stare godine! To im je sve. Kuća im mala ki špajiz u našu jesenju kujnu.
Ne mož se ni potučeš sas nekog, kad ti onako dođe! Ma, ne daj Bože! Ne daj nikem taku bedu! Sam se ja pitam, de oni misle da dočekuju, neki put, prijatelji, pa, još i unučići nek su živi zdravi! He! Onaka se udala! Našla momka, bogatog, zlatnog dečkića! Siromačić, šta će?! Sad ima sas nju četiri deteta, sve jedno drugom do miške, pa mora da trpi! Nema kud!“
“Nije, mamo, to baš tako! Ti si preterala!“ “ćuti! Nemo sad da te ubijem! Šta ti znaš?! Da si naučila nešto u tu tvoju školu, sin bi ti već bio svršen vojnik!“ “E pa, lako je tebi da pričaš! U tvoje vreme važno je bilo, da devojka ima dobru spremu i opasnog oca! Sve ostalo dolazilo je samo, kao iz bajke Snežana i sedam patuljaka.“
“Pa, šta tebe to fali?! Ako ti nemaš spremu, za udaju, ja ne znam, onda ko ima?!“
“Ma, nije to, nego tata! On nekako, baš ga briga za moje udavanje. Ko da mu nisam ćera, jedinica! Ja ga lepo pitam, tato, bre, jesi mi našo muža?! On veli, mene to ne interesuje, imam preča posla, a ti se udaj sama! Ma, kako ću sama?! Ko da sam siroče. Pa, eto mamo, ni ti se nisi sama udavala. Deda ti našo taju, a on odma pristao, kad video kako sam slatka beba bila.“ “ Da ga sad pitaš, on to i ne zna! Od silne nauke zaboravio, pa kaže, e, moja Rezo kako Kata liči na mene! Jeste sine, a ja mu kažem, na koga će, na komšiju valjda neće?!“
“Razume te, majko. Nije to bilo, ko sad! Eto, na primer, kad bi ja imala decu, nijedan momak ne bi teo ni da čuje za mene, a tek, ovi razvedeni?! Oni su, mamo, najgori!“
“Ma, ja ću ga sredim, umesto tate! Sam nemo one, što su se razveli! Taki nisu za tebe! Ti si devojka i ima da se udaš za momka. Ajde, kaži, kuj ti se najviše dopada?! Još kad bi teo da živite kod mene. Ne mogu da zamislim da se moja jedinica potuca, po tuđe kuće“, reće Tereza i u tom trenutku zazvoni telefon.
“Javi se, mamo. Ako men neko traži, kaži, zauzeta, vrši popis! Nek sutra pozove, da čuje rezultati!“ “Evo, sad ću! Dobro, ajd, ja ću. E, stupido moja! Nikad ti neće da se udaš!“, rezonovala je Tereza i podiže slušalicu telefona, odakle se čuo muški glas.
“Majko, tvoj Miroslav ovde! Tvoj sin, Mirko!“
“Sine, zlato mamino! čekaj malo, da te se nagledam! De si sunce?! Jel se iz Beograd javljaš?! Znaš, odkad te samo nisam čula?!“, govorila je Tereza, razneženo i milo, kao majka koja nije odavno čula svoje drago čedo. “ Slušaj, majko, najsrećniju vest na svetu! Ženim se!!!“ Miroslav se radovao svojoj sreći.
“A?! Jesam li te ja poslala u Beograd, da se ženiš il leba da zarađuješ?! Tolke sam te godine školovala! Dok si se ti provodio, ja sam gladovala, sirota, a sad prvu platu ženi?! Je li sine, je l to tvoja majka, što te rodila i tolike godine čuvala, je l tvoja majka to zaslužila!“
“Ma, daj, bre, majko! Ti treba da si srećna! Pa, tvoj Miroslav se konačno ženi! A, ti sad lepo zovi i čašćavaj sve! Stiže ti snajka i to još sutra!“
“Koja je sad, pa ta?! Nije ti dosta što se ženiš, nego oćeš još i u kuću da mi je dovodiš! Odakle su joj roditelji?! Ne poznajem je ja! Ume li da kuva i čisti?! Traktor treba da se vozi, imanje da se obrađuje, a ti znaš da to nema ko!“ “Majko, ona je manekenka! Anđela! Za nju si sigurno čula!“, podvriskuje sin. Razjašnjava misteriju. Do gole kože. “Iju, pa zar ona?!“, reče Tereza i pomisli, “Koja mi je, sad pa, ta?“.
“Slušaj mamo, ona je! Jeste, mamo! Stižemo sutra! Spremi doček! E, pa, hajde, ljubi te tvoj sin Miroslav! ćao!“ “ćao, sinko moj! Završili smo ja i ti!“, reče Tereza i spusti slušalicu telefona. “Šta to bi, mamo?!“, zapita Kata.
“Oženio se Mirko. Žena mu neka manekenka, Anđa, belosvetska kurva i veštica! Omađijala mi onako lepo dete! Teško mene, šta ću sad?!“
“H, h, h, a ja lepo mislila da nađem nekoga i dovedem ga ovde! Sad od tog nema ništa!“, kukala je ćerka. “Ne brini se ti za to. Oteraću ja nji odavde, još sutra, ne zvala se ja Tereza Mrkvić! Nego, odo ja do Mare da se raspitam još malo, za onu njegovu cvećku, a ti nikom ništa ne pominji. Kaži, ne znam ja ništa! I još kaži, neda moja mama to tako, bez veze i bez ikakav redosled!“
“Ni ja se ne slažem s tu njihovu zajebanciju!“, tvrdila je Kata. “Ljubi te mama. Baj, baj, vidimo se!“
“ćao, mamo moja najlepša!“
“ćao, srce moje! Odma ću ja!“
