Srpski klubovi i udruženja u nemačkoj pokrajini Hesen najbolja su ilustracija krajnosti u organizaciji naših građana, njihovoj (ne)slozi, podeljenosti, ali i mogućnosti kako se može dobro raditi.
Desetine klubova egzistenciju obezbeđuje članarinom, ali i dodatnim izvorima prihoda u koje spadaju nastupi na lokalnim multikulturnim manifestacijama (ulične zabave), tematskim zabavama (leskovačke, vranjske, krajiške večeri), ali i od „šanka“. Naime, gotovo da i nema kluba koji u svojim prostorijama ne drži „malu kafanu“ u kojima su cene pića, a kod bolje organizovanih i jela nisu bar upola niža nego u gradskim ugostiteljskim objektima.
– Dobro klubu, ali i našim ljudima – priznaju u klubovima. Prvi obezbede sebi pare za kiriju, a drugi čuvaju džep od sve veće skupoće. Klubovi ne postoje samo radi toga, ali kad su već tu zašto da ne? Uostalom, ko će drugi da im pomogne? Opštine na kojima su sve manje to čine, a naša država nikako.
Lideri
Šta je uzrok podeljenosti i nesaradnje klubova i humanitarnih organizacija?
Sagovornici „Vesti“ nerado priznaju, ali odgovor je – surenjivost i želja pojedinaca da baš oni vode klub. Po toj osnovi se često cepaju klubovi i organizacije. Razgovori o ujedinjenju ili zajedničkim aktivnostima napreduju sve dok na red ne dođe pitanje „ko će da kosi, a ko vodu da nosi“, a onda se svako povlači u svoj klub ili organizaciju.
Otadžbina nas se seti kada njoj treba pomoći, organizovati popis, prikupiti pare za obnovu, slati humanitarnu pomoć, ali je malo kome u Beogradu stalo da nam o svom trošku pošalju neku kvalitetnu pozorišnu predstavu, izložbu eksponata Narodnog muzeja i slično.
Frankfurt je domaćin najvećeg sajma knjiga na svetu. Redovno dolaze naši izdavači, pisci i novinari, ali nikome, a pogotovo državi i nadležnom ministarstvu nije palo na pamet da uz sajam prirede i neko književno veče, da knjige eksponate ostave našim klubovima ili crkvi. Sve je ostavljeno na volju malom broju entuzijasta i ovdašnjim udruženjima književnika dijaspore.
Kako se može dobro organizovati klupski život kada se zasuču rukavi najbolje pokazuju primeri Kulturnog centra „Jugoslavija“ iz Ofenbaha i kluba „Oro“ iz Frankfurta. Prvi postoji već 27 godina, pre šest-sedam godina je tavorio, a kada ga je (prazne kase) preuzelo novo, agilno rukovodstvo na čelu sa Radom Vukajlović obezbeđene su i adaptirane nove prostotije, osmišljen program i danas se ovaj klub može pohvaliti da na svom kontu uvek ima dovoljno para za redovnu delatnopst i gostovanja.
Zahvalnice
Klubovi su s razlogom ogorčeni na maticu. Malo ko od njih se oglušio kada je ratom zahvaćenoj i napaćenoj otadžbini trebalo pomoći. Po zidovima svakog kluba okačene su priznanice koje su na ime materijalne pomoći otadžbini dobijali od konzulata SFRJ, pa SRJ i SCG. Pomoć se meri hiljadama evra, a broj ovih zahvalnica (kao u „Jugoslaviji“) je nekoliko.
– Imamo oko 150 članova – kaže Ranko Prica, sadašnji predsednik „Jugoslavije“. Godišnja članarina je 20 evra za mlade i 40 za odrasle. Dobro sarađujemo sa gradom Ofenbahom, imamo i nekih sponzora, pa lako plaćamo kiriju od 1.200 evra. U našim prostorijama održavamo nastavu veronauke, prostorije iznajmljujemo i drugim klubovima da drže zabave i sastanke.
Poslednjih godinu dana „Oro“ je promenio adresu, pronašao zapuštene prostorije, sam ih adaptirao i sada je ovaj klub pravi mali kulturni centar. Redovna su predavanja, izložbe, književne večeri, zabave, zavičajne večeri i druge manifestacije.
– Dobar program popravio nam je i kadrovsku sliku. Sve je više mladih i obrazovanih ljudi koji hoće da se uključe u rad. Cilj nam je da svakodnevno i kad nema ništa na programu ljudi dođu, raspitaju se šta se priprema narednih dana i ostave neki evro. Kod nas je članarina mesečna – sedam evra, po pet za dva člana porodice, a ako se cela porodica učlani, bez obzira koliko ima članova – 15 evra. Sada na spisku imamo 148 članova – kaže Svetlana Ilić, predsednik i glavni pokretač svih aktivnosti u „Oru“.
Iako svi smatraju da bi ujedinjeni srpski klubovi mogli mnogo više postići, malo je inicijativa za to.
Biblioteka
Biblioteka koju su građani SFRJ svojevremeno imali u centru Frankfurta brojala je nekoliko hiljada knjiga. Kada se nekadašnja država raspala, biblioteka je ostala na milost i nemilost agenciji „Mitrović rajzen“ koja o njoj brine bar da se knjige očuvaju.
– Praksa je pokazala da zajednički nastup ne daje najbolje rezultate – otvoren je Ranko Prica, dok Ilićeva smatra da je konkurencija više klubova i dobra. U nadmetanju klubova na dobitku su naši ljudi koji mogu birati gde otići, kom jatu se pridružiti.
Istina, neka iskustva oko udruživanja ne idu naruku ovakvom razmišljanju. Pre svega afera koja je izbila ubrzo posle ujedinjenja kluba „Kolo“ i Humanitarnog fonda. Uzete su zajedničke prostorije, izabrana jedinstvena uprava, a potom je „brak pukao“ i završio na sudu.
– Priznajem da smo u ujedinjenje ušli bez valjanog odmeravanja i pogrešili – kaže dr Mihajilo Rundo, dugogodišnji predsednik i počasni čelni čovek Humanitarnog fonda. Klub je jedno, a Fond drugo. Klub je mogao sam da organizuje humanitarnu aktivnost ako je hteo, a kada je to smešano, Fond je izgubio na osnovnoj svrsi zbog koje je i formiran 90-ih godina i na čemu je stekao ogroman ugled. Imali smo najbolju nameru i pogrešili na srpsku bruku.
Za razliku od ovog slučaja, književnici u Frankfurtu imaju isti interes, ali i dva udruženja – Srpsku književnu radionicu i Udruženje pisaca 7. Sve ideje da se objedine padale su u vodu najviše iz ličnih ambicija pojedinaca, a ova razjedinjenost je ponekad je više od nelagodnosti i klasične srpske podeljenosti. Dešavlo se da oba udruženja iste večeri u isto vreme, sa istim gostima, ali na različitim lokacijama u Frankfurtu organizuuju svoje večeri. Tada nastane komična jurnjava publike, gostiju i novinara s jedne na drugu manifestaciju. Svi su na gubitku, ali nema dogovora da se stane na kraj tom krajnje neracionalnom ponašanju.
Ista slika može se videti i u aktivnosti nekih humanitarnih organitzacija, a njih je u Hesenu šest. Mnogo puta u organizaciji humanitarnih skupova u istim terminima „sudarili“ su se „Dečji most“ i „Pomoć deci sveta“. Posledice su razuimljive. Samo su obrazloženja što je tako različita.
