Krece se lada francuska

Kako se covek naše, balkanske i srpske krvi oseca u Francuskoj? Da li mu je i danas bliska ona cuvena “Krece se lada francuska”, koja je mamila suze Srbima decenijama? Ili su godine, narocito poslednjih decenija, posle najnovijih balkanskih ratova i bombardovanja, ucinili svoje? Je li se ljubav ohladila ili su se Francuzi promenili?

Ni Srbi nisu isti. Mnogi su vec druga i treca generacija, slabije znaju i jezik svoje praotadžbine, koja još luta u nacinu kako da im se približi. Da li je matica ostala na starim vrednostima i klišeima koji su u mnogo cemu na udaru novih vetrova? Kako naci onu spasonosnu, zlatnu sponu koja može da ucini zadovoljnim sve: maticu i njene promotore, naše ljude i njihove potomke, konacno zemlju i gradane koja ih je primila?

Srbi, a ne dijasporci i u rasejanju

Sedim na toplim zracima sunca kasne pariske jeseni, na majušnim stolicama “Kafea mira” na Trgu opere u Parizu, i pokušavam da bar u mislima odgovorim na neka od ovih pitanja. Možda da prepoznam ljude koji izlaze iz metroa i idu nekuda svojim putem. Pariz od pre deset godina, kada sam poslednji put ovde bio, nije više isti. Mnogo više je ljudi tamne boje kože i kosookih. Neki su turisti, ali se mogu prepoznati nijanse.

Uveravam sebe da se mogu razaznati Parižani od došljaka. Ovi prvi, narocito dame, šetaju nekim odlucnim korakom, stice se utisak da znaju kuda idu, koraci su im žustri i sigurni. Ovi drugi, ne samo oni koji nisu beli, ali koji su takode došljaci, idu nesigurnije, klate se u hodu i stice se utisak da se ne osecaju sigurnima na francuskom trotoaru, bar ne uvek.

“Sigurno je da si dobro uocio ove nijanse, iako one nisu pouzdan kriterijum, ali sam i ja to uocio, iako nisam hteo da priznam. Ima tu necega”, kaže mi kolega Miki Cirovski, poznat i kao fotoreporter.

“Ne bi to bilo ni cudo, jer se ovde civilizacija odvija bez prekida preko hiljadu godina, skoro svaki Parižanin, ako ništa drugo, ima kucu u provinciji, koju su mu ostavili preci, o Parizu da i ne govorimo. Otuda ta sigurnost, a mi došljaci..”.

“Mi smo negde izmedu”, kaže Ivan Jankovic, predsednik Svesrpske zajednice za Francusku. “Mi se moramo dokazivati na obe strane, i tamo kod naših i ovde, gde nam je nova domovina”. Jankovic se ljuti što se kod nas stalno upotrebljava izraz “dijaspora”. “Mi smo Srbi u Francuskoj, a nikako neki dijasporci ili ljudi “u rasejanju”, kaže on. “Ne znam ko je sve te reci izmislio. Smeta mi i kada se kaže da Srbi treba da idu u Evropu. Mi smo Srbi i vec smo u Evropi. Ima nas preko milion, a to je citava jedna mala država.

Kao i drugi sa kojima smo razgovarali, i Jankovic misli da naši ljudi treba da budu bolje organizovani u svetu, i jedinstveniji, ali da mnogo zavisi i od zemlje matice. “Svi mi želimo da budemo patrioti i da pomognemo našoj rodnoj zemlji, ali kako kada nemamo ni pravo glasa ni odlucivanja. Kako možeš ulagati a da ne odlucuješ”.

Našim ljudima u Parizu i Francuskoj sinulo je kada je ponovo otvoren Kulturni centar, koji se nalazi na jednoj od najprestižnijih lokacija Pariza, tik uz Centar “Bobur”, koji je jedno od najposecenijih mesta glavnog grada Francuske. Vec preko dve decenije ovaj centar je kao neki hram koji okuplja mnoge naše ljude. Na okruglom stolu, povodom Koraksove izložbe, kojem smo prisustvovali, došlo je toliko ljudi da su domacini morali da donose dodatne stolice. Videlo se na licima naših ljudi koji žive u Francuskoj koliko im treba ovakvo mesto u koje dolaze i “pravi” Francuzi koji se interesuju za našu zemlju, za njena kulturna zbivanja i dostignuca.

“Napravili smo program za predstojecu sezonu koji ce, nadamo se, predstavljati izazov za sve naše prijatelje i naše ljude koji ovde žive. Iako smo ograniceni u pogledu sredstava, bar za ovu sezonu, sigurni smo da i sa skromnim materijalnim mogucnostima možemo da predstavimo izvesna važna dostignuca iz naše zemlje – književna, muzicka, slikarska – ali i da okupljamo francuske intelektualce, profesore i novinare na okrugle stolove i seminare koje pripremamo”, kaže ambasador naše zemlje u Francuskoj Radomir Diklic, i sam dugogodišnji novinar i dopisnik, koji dobro razume šta javnost, posebno ovde u Francuskoj, može interesovati kada je u pitanju naša zemlja.

Velickovic ponovo medu nama

Slicnog je mišljenja i Vladimir Velickovic, veliko ime našeg, francuskog i svetskog slikarstva, koji u Parizu živi decenijama, ali je uvek bio vezan za Beograd, u kome je proveo decacke i mladicke dane i kome se uvek vraca. “Nema nikakve dileme kada je rec o tome kome pripadaju umetnici i ljudi kao što sam ja, i mnoge moje kolege. Zna se njihovo jugoslovensko poreklo i to nije u bilo kakvoj suprotnosti sa statusom i imidžom koji imate u Parizu i u Francuskoj. To ide jedno sa drugim kada covek pametno i normalno uskladi svoj život i rad”, kaže Velickovic. A takvih ima mnogo. U Parizu ima preko šezdeset hiljada ljudi iz naših krajeva, posebno iz Srbije, u celoj Francuskoj i do sto pedeset hiljada.

“Svi ti ljudi žele da imaju bliske odnose sa svojom domovinom, sa rodnim krajem i gradom i da budu stalno informisani o svim zbivanjima, ukljucujuci i kulturu. Zato je velika uloga Kulturnog centra i slicnih institucija koje treba da povezuju narode i prezentiraju umetnicka i kulturna dostignuca. Mi koji smo vec ovde afirmisani ne bi trebalo da zauzimamo prostor i termine mnogim našim ambicioznim i mladim ljudima iz zemlje koji žele da se predstave ovdašnjoj kulturnoj javnosti”.

Velickovic nam je rekao da se raduje što ce, posle više od deset godina, ponovo izlagati u Beogradu, u septembru 2002, u Galeriji Srpske akademije nauka i u ULUS-u, uz ucešce i Francuskog kulturnog centra u Beogradu.