U smederevskoj Ulici Kralja Petra, dugoj jedva 300 metara, stislo se oko 40 kafea, restorana, poslastičarnica. Najveći je „Time out“ , ako ni po čemu drugom ovaj restoran je osoben po tome što ga drži Englez, 39-godišnji Robert Noden iz Sautemptona, a, ipak, to nije pab. I što još uz ovog Engleza ide i neobična priča o ljubavi, koja je počela u njegovoj domovini.
Robert je pola godine živeo u Londonu. Na spratu iznad njegovog stana stanovala je 28-godišnja Smederevka Radmila Nikolić, studentkinja ekonomije, koja se nalazila na usavršavanju jezika u Engleskoj. Robertu se na prvi pogled dopala Srpkinja koja mu se požalila na problem sa papirima i dozvolom za boravak.
– Englezi su mogli da budu mirni, nisam nameravala da ostanem u njihovoj zemlji, samo sam htela da okončam započeto usavršavanje. Ali, kako priča Radmila, kojoj se na usluzi našao Robert, čovek koji je hteo da pomogne devojci u stranom svetu ali i da sruši stereotip o hladnim Englezima, rizikujući čak i rigoroznu kaznu.
Strepnja
Godinu dana mladenci su proveli u Pulu, idiličnom mestu na moru kraj Sautemptona, ali na odmor su došli u Srbiju. Nije im se dopadala Engleska. Radmila je priželjkivala da se nastane u Srbiji i strepela da će Robert izabrati Španiju ili neku drugu zemlju za njihov novi dom.
Radmila je 1999. učinila jedino što je mogla: udala se, naravno formalno, za predusretljivog Roberta. Radmilinom momku, takođe Smederevcu, na studijama u Londonu nije baš bio po volji taj brak, makar i na papiru, ali uvek nekome ne bude baš sve po zamisli.
Robert se u Engleskoj i Americi bavio grafičkim dizajnom i fotografijom. Upoznao je mnoge ljude, ali samo jednu Radmilu. Aprila 2000. Robert je prvi put došao u Srbiju, na ljubazan Radmilin poziv, da poseti zemlju svoje supruge. Iako su u Londonu, u vreme Radmilinog boravka, Srbi slovili za varvare, Robert je iz Srbije poneo mnoštvo očaravajućih utisaka. Najpre sa Kopaonika, na kome je bio sa Radmilom: dotle se Radmila sviđala Robertu, od tada je dopadanje postalo obostrano.
Jednostavno rečeno: bračni par se konačno zaljubio. Kada se Robert vratio u Englesku shvatio je šta je ljubav i kako čežnja može da bude snažna. Telefonirao je Radmili svaki dan, a ubrzo se pokazalo da telefonski računi, prosečno 3.000 evra mesečno, nadmašuju putni trošak od Londona do Smedereva.
Došli i roditelji
Robertovi roditelji, Dafne i Teri, očarani Smederevom u koji su se preselili, sada tri puta nedeljno odlaze na kurs srpskog jezika, dok Robert ima ličnog učitelja, suprugu Radmilu.
Ipak, srpski najbolje uči u restoranu, u čemu mu zdušno pomažu svi Smederevci.
Lični račun bio je jednostavan: lepše je bilo da dve nedelje mesečno Robert boravi u Smederevu, a dve nedelje Radmila u Sautemptonu, ali, pokazalo se, ni to ne može ići u beskonačnost. Bilo je i boljih rešenja. Odahnula je kada se Robert, i bez pritisaka, odlučio za Srbiju i – Smederevo. Sada žive na Jugovu, izletištu Smederevaca, pored Dunava.
Robert je podlegao ne samo Radmilinim čarima nego i zavodljivosti Ulice kralja Petra, gde broj ugostiteljskih lokala preti da preraste broj stanovnika, pa je baš tu otvorio restoran. Nikad nije bio ugostitelj, a nije imao ni dovoljno para da otvori restoran, ali sreća prati odvažne. Na Novogodišnjem sajmu 2002. ogladneo je, pojeo pljeskavicu u restoranu Perper, popunio tiket i – dobio „jugo“. Vozio ga je dva meseca, isterao želju i prodao ga da bi doglavio novac potreban za restoran u koji danas dolazi sve više Smederevaca: idu kod Engleza na sladoled, piće, picu ili – ko bi se tome nadao – leskovačku mućkalicu.
