U potrazi za zaradom i ostvarenja sna za boljim životom stigli su u Nemačku „na nekoliko godina“, a ostali do danas. Jedna takva grupa ljudi sa prostora bivše Jugoslavije okuplja se povremeno u Servisnom centru za stara lica u centru Minhena gde sa njima deo vremena provodi Milena Panišić-Mec, prosvetni radnik u penziji. Jednom takvom okupljanju prisustvovao je i reporte „Vesti“ i tako je nastala ova iskrena ispovest četvoro „gastarbajtera“ ljudi koji dolaze iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Federacije BiH.
Strah za zdravlje
Jelena Vujović (62) je iz Kotora u Nemačku došla 1969. godine i sve vreme dok je radila bila je u ugostiteljstvu. Već 13 godina je penzioner i živi sama.
– Kako je vreme prolazilo tako se i moje društvo u zavičaju „pogubilo“. Odlazila sam ranije češće kući a sada sve ređe. Zdravstveni problemi su razlog što više tako često ne putujem i što sam vezana za Minhen. Na pitanje kako živim u Minhenu kao penzioner, mogu da kažem samo jedno – snalazim se! Penzijami nije velika pa joj redovno dodam nešto od ušteđevine i tako sastavljam kraj s krajem – priznaje Jelena Vujović i dodaje da je teško naići na razumevanje među ljudima u zavičaju i kada ode tamo. – Svi misle da mi imamo neke velike pare, očekuju od nas neku pomoć a ne znaju kako stvarno živimo u inostranstvu. Kada sam videla sve to i tamo i ovde, opredelila sam se da ipak ostanem i živim u Minhenu.
Okupljanja na Sebastians placu
Milena Panišić-Mec u saradnji sa Internacionalnim forumom seniora koristi mogućnost da bar jednom mesečno okupi starije osobe i penzionere sa prostora bivše Jugoslavije. Oni su dobro došli u Servisni centar za stara lica „Stari grad“ (ASZ) na Sebastiansplacu 2 gde mogu da popiju kafu ili čaj, porazgovaraju, zatraže i dobiju pravni ili neki drugi savet. LJubazno osoblje ASZ pomaže starijim strancima da reše neko od pitanja zdravstvene, socijalne i penzione zaštite. Povremeno se organizuju i predavanja na zdravstvene teme.
Jevrem Dragičević (62) je iz rodnog Tršića u Nemačku otišao 1969. godine. Radio je kao alatničar u BMNW. U penziji je dve godine a supruga mu je još u radnom odnosu, pa je zbog toga, kao i zbog brige o unuci nastavio je da vreme provodi u Minhenu.
– Mogu da kažem da živim podnošljivo, jer moja penzija je 870 evra, a dobijam i dodatnu „betribsrentu“ od 250 evra. Stan plaćam 430 evra, pa se tako može preživeti, a i supruga još radi do januara sledeće godine. Već sada razmišljamo da se vratimo u Tršić. Sa unukom sam proveo dole sedam nedelja i video sve kako se živi i šta se radi. Najviše me brine eventualna bolest, jer stekao sam utisak da je u bolnicama stanje loše, da su sestre nadmene, doktori nisu loši, ali se za sve dugo čeka. I šta ako obolim u selu i treba da odem do doktora? Kažu – nemaju kola hitne pomoći da dovezu bolesnika do doktora. Ja imam kola, ali u takvoj situaciji ne mogu ih sam voziti a koga ću naći da me odveze? U Minhenu imam veću sigurnost, jer hitna pomoć na poziv stiže za pet do sedam minuta – kaže Dragičević.
Srušene kuće
Miloš Simić (67) je iz Gradačca u Nemačku otišao 1977. godine. Radio je na građevini, tvornici, ugostiteljstvu i na kraju na čišćenju. Penzioner je od 2000. godine i živi sam u Minhenu.
– Moja penzija je mala, svega 400 evra. Spasava me to što socijalni stan plaćam samo 170 evra. Dobijam socijalnu pomoć 117 evra. Ne idem u kafanu, ne pušim, ne jurim za ženama i eto – preživljavam! Ja bih se odmah vratio kući da imam gde. Moja kuća u Gradačcu je srušena tokom rata i nemam gde da se vratim. Obećali su da će je popraviti i renovirati, ali do sada ništa. Sa ovo penzije ja bih dole lepo mogao da živim, ali moram da ostanem ovde i da se patim. U četiri banke sam čuvao novac koji sa kamatom sada iznosi više od 150 hiljada evra i sada nemam ništa od svega toga. Da dobijem te pare popravio bih kuću, vratio se dole i živeo mirno. Ovako, ja nemam kud, moram da ostanem u Minhenu – ispoveda se Miloš Simić.
Slična je životna i gastrabajterska priča i Muharema Arslanovića (65) iz Bosanskog Novog koji je 1970. godine stigao u Nemačku gde je radio u fabrici televizora, trenutno je na „baušteli“ (gradilištu), a uskoro će u penziju.
Mali oglasi
Miloš Simić već duže vremena putem oglasa traži ženu „sa penzijom bar od 300 evra“ da bi mogli zajedno da žive u starosti. Kaže da nema sreće, a redovan je oglašivač i u rubrici „Vesti“ o poznanstvima, a zamera i što je premalo prostora za pisanje.
– Šta u 80 slova može da kaže čovek koji traži ženu – pita se kroz smeh Simić.
– Nemački nikad nisam učio jer sam mislio da mi neće biti potreban pošto ću se brzo vratiti kući. Sada kada je penzija uskoro tu, planiram da se vratim kući, iako je srušena, ali popraviću to. Napravio sam dve kuće za decu i sebe i bez obzira na sve, vraćam se dole jer se bolje živi tamo. Posle svega, mogu da kažem da mi je žao što sam došao u Nemačku, jer dole mi je bilo bolje. Ovde u Minhenu stan plaćam jeftino i nije mi loše, iako supruga ne radi. U bankama mi je ostalo 85 hiljada konvertibilnih maraka, ali i bez njih nekako će se preživeti – kaže Muharem Arslanović.
Tokom razgovora dotaknute su teme krađa u zavičaju, obijanja kuća i kola, podozrenja komšija, neizvesnosti kada je zdravstvena zaštita u pitanju, „podmazivanju“ parama na svakom koraku i za svaku stvar. Pored niza drugih, i to su razlozi što osećaju da je najgore u svemu „biti na dve stolice, ni tamo ni ovde“.
Na dva koloseka
Iako je imao loše iskustvo sa lekarima u Minhenu posle jedne operacije, kada je u rani zašiveno ostalo parče gaze, Jevrem Dragičević ipak veruje da bi ovde bila brža i efikasnija hitna intervencija. Što se tiče rodnog Tršića, tamo je Jevrem sa suprugom Milankom napravio „neveliku kuću od ‘svega’ 200 kvadratnih metara stambenog prostora“. Po svemu sudeći, zadugo će još biti prazna.
– Mislim da ćemo mi ipak povremeno uživati u našoj kući u Tršiću, a u Nemačkoj ćemo ostati zbog unuke, ali i zbog zdravstvenih razloga – priznaje na kraju.
