In memoriam Prva žena dirigent u SFRJ – priča o Darinki Matić Marović

Darinka Matić Marović

Sve Darinka stigne, a kad, pojma nemam, govorio je suprug Darinke Matić Marović (1937-2020) koja je preminula danas .

Njen otac Branko Marović, oficir Kraljevine Jugoslavije, jednoga dana za vreme Drugog svetskog rata u njenom rodnom Kotoru, rekao je ženi da ide nešto da obavi u gradu, izašao je iz kuće i – više ga nisu videli. Majka Zora je ostala da čeka, podizala ćerku Darinku i sina Stevu, ali moglo se samo pretpostaviti da joj je muž odveden u zarobljeništvo iz kojeg se nikada nije vratio.

“Poznavanje muzike je aristokratska norma”, govorila je Darinki njen majka i odvela je na privatne časove klavira kod svoje prijateljice. Svirala je klavir, plivala, bila gimnastičarka dok nije čula kako joj prilikom jednog skoka puca kost u levoj ruci. Kao student Muzičke akademije u Beogradu, da bi mogla da se izdržava, radila je kao saradnik u baletskoj školi Lujo Davičo, a istovremeno je igrala folklor u KUD Branko Krsmanović. Bila je solista, igrač i pevač, zavolela je ovaj ansambl i tu ostala. Sa Krsmancem je obišla ceo svet. Na jednoj turneji provela je osam meseci, imali su 184 koncerta.

Darinka Matić Marović/Foto: Mihajlo Pribišević

Na inicijativu svog profesora Vojislava Ilića osnovala je ženski akademski hor Collegium musicum koji je bio sastavljen od studentkinja Fakulteta muzičkih umetnosti. Završila je dirigovanje i klavir, a prve horske uspehe imala je sa horom muzičke škole Stanković.

Darinka Matić Marović bila je prva žena dirigent u Jugoslaviji, prva žena dekan na Fakultetu muzičke umetnosti, prva žena rektor Univerziteta umetnosti (u četiri mandata). Za više od četiri decenije postojanja hora Collegium musicum ona je s njim obišla ceo svet. Bili su Moskvi, Meksiku, Rimu, San Francisku, Lenjingradu, Parizu, Lisabonu, Madridu, Nju Delhiju… gostovali su i u njujorškom Karnegi holu.
Samo jednom je ispoljila svoju stranačku pripadnost, tada vladajućem SPS. Izgubila je na izborima i svom protivkandidatu, demokrati, čestitala i poželela uspeh. Kada su studenti 1996/97. protestovali zbog krađe na izborima i tražili od nje da im se pridruži, kazala je: „Podržavam vaše pravo da slobodno izražavate svoje mišljenje, a vi podržite moje pravo da ne zauzimam političke stavove.“

Po prirodi je bila optimista, nije pušila, nije pila alkohol, kafu, retko je gledala televiziju, spavala je četiri do pet sati dnevno. Njen pokojni muž Branislav Matić, profesor književnosti, umeo je da kaže: „Sve Darinka stigne, a kad, pojma nemam.“

(Iz knjige “Izuzetne žene Srbije”, Zepter Book World, 2016)

Dara,
izmedju čočeka i baleta, izmedju klavira i dirigentske palice, izmedju čelične strogoće i majčinske brige, izmedju velikog profesionalca i nemirnog dečijeg duha, prekornog pogleda i širokog osmeha, oštre reči i umiljatog dodira kojim je oblikovala naše ispevane note. Ogroman dijapazon velikog ČOVEKA čiji je život bilo stepenište sačinjeno od nota do najvećih visina kojim je sve nas vodila kroz igru zvanu odrastanje. Život kao zadatak da nas,vaspitavajući kroz muziku, oblikuje u ljude.
Ne postoje reči žala, a reči hvale su sada nemoćno male u poredjenju sa osećanjima hiljadu nas, njene dece, koja sada u svakome od nas naviru.
Slike se smenjuju. Slike sa koncerata, sa turneja, proba, proba i nepresušnih proba, slike iz autobusa, aviona, aerodroma, slike sa piramida, grčkih hramova, crkava, plaža, hotela, koncertnih sala, slike uz muziku orkestra i njen glas koji prodire duboko u nas…. Uši pune njenih fraza, njenih naizgled naivnih ali bitnih mudrosti kojima smo se svi smejali jer je znala na šaljiv i skoro bezbolan način da ih kaže.
Dragi moji Obilićevci, dragi moji Krsmanovićevci, drage devojke iz Collegium-a, poštovane generacije koje ste mnogo godina pre moje pevale u horu, uvažene nove generacije studenata, mladih pevača, dragi svi…da vas mogu sada zagrliti voleo bih, da vas mogu sada kao naša Dara nasmejati voleo bih, da vas mogu sada uhvatiti za ruke da kao na sceni koreografijom uz pesmu prošetamo i odamo počast jednoj jedinoj DMM, voleo bih… Šaljem vam ovo pismo puno bola i tuge zbog njenog odlaska, radosti i sreće jer vas poznajem, ponosa i časti zbog osećaja pripadnosti, pismo uzburkanih i uznemirenih emocija, pismo iskrene topline i ljubavi.
Ostaje nam uteha i sećanje da smo bili deo njenog života, da je ona bila deo našeg i da smo svi, povezani medjusobno zavaljujući našem horu i neiscrpnoj snazi i energiji koju nam je ulivala, da se i u lepim i u teškim trenutcima, prigrlimo zajedno.
Hvala joj i hvala svima vama moja najveća porodico.

„Svi ste vi moja deca, a ja sam uvek vaša Dara“

Милош Кашул Николић

(Visited 17 times, 1 visits today)