One su lepe, pametne, zgodne, harizmatične, muškarce ostavljaju bez daha. Svet za njih ima izraz „femme fatale“ i one ga upravo na fatalan način menjaju.
Postojale su od kako je sveta i veka, od mitološke sumerske boginje Ištar ili biblijske Dalile, do naših dana. Pored toga što su bile fatalne za muškarce, često su presudno uticale i na društvene i istorijske tokove.
Prvom među zavodnicama smatra se Lilit, prva Adamova žena iz apokrifnih biblijskih tekstova, osuđena na pakao zbog suprotstavljanja prvom čoveku i Bogu.
Ipak, teško je sa potpunom sigurnošću utvrditi kada se prvi put javlja pojam femme fatale, ali je u istoriji kinematografije često spominjan, još dvadesetih godina 20. veka. Tada je ovim terminom označavana grupa zvezda nemog filma, a prva od njih je svakako američka glumica Teda Bara.
Bila je pojam zle žene, pogubne za muškarca koji ne može da se odupre njenim dražima. Sem ekstravagantnog ponašanja, izgleda i oblačenja, veoma je smelo, pogotovo za ono vreme, iskazivala svoju erotičnost suptilnim nagoveštajima nepoznatog i zabranjenog. Osim Tede Bare, fatalne dive nemog filma bile su i Italijanke Linda Boreli i Pina Menikeli, Asta Nilsen u Danskoj, a potom su usledile i mnoge druge, koje su ostavile traga u svetskoj istoriji filma.
I kasnije se u kinematografiji javlja stereotip „vamp žene“, pogotovo tridesetih godina, pojavom Grete Garbo i Marlen Ditrih. Današnju predstavu o fatalnim zavodnicama u najvećoj meri definisao je američki „film noar“ (crni film) iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
U mračnom svetu „noar filma“ žena je opasna koliko i muškarac. Dok sedi na visokoj barskoj stolici, lica obavijenog dimom cigarete i treperavim odrazom neonskog svetla, prekrštenih nogu koje u pokretu otkrivaju iznenadno povlačenje suknje sa provokativnim izrezom, ona bezizražajnog lica posmatra svet oko sebe. Iz nekog ugla dopiru tihi zvuci džez muzike. NJena jedina želja je da uspe u svetu koji je beznadežno propao.
Ovo bi bio najtipičniji opis fatalne žene klasičnog holivudskog filma, „femme fatale“ kako su je Francuzi nazvali, a čiji je jedini cilj bio da svesno zavedu bespomoćnog glavnog junaka, u nameri da ostvare nešto što im ovaj, inače, ne bi dozvolio.
Glorija Grejm, jedna od heroina „mračne epohe“ kaže u filmu „LJudska požuda“ Frica Langa:
„Za ženu je mnogo važnije da izgleda dobro nego da bude pametna, jer većina muškaraca koje poznajem mnogo bolje vidi nego što razmišlja“.
Gotovo sve velike američke glumice iz prvih decenija posle Drugog svetskog rata na ovaj ili onaj način okušale su se u takvim ulogama. Usledila je čitava plejada fatalnih, kao što su Rita Hejvort („Gilda“, „Dama iz Šangaja“, „Afera u Trinidadu“), Ava Gardner („Ubice“), Lana Tarner („Poštar uvek zvoni dva puta“), DŽejn Grir („Iz prošlosti“), DŽoan Benet („Skarletna ulica“), DŽoan Kraford („Strah“, „Milderd Pirs“), Ivona de Karlo („Prevara“), DŽejn Rasel („Makao“), Lorin Bekol („Veliki san“)…
Nesporna je lepota i harizma svih ovih glumica, ali mnogo jači uticaj su imale žene koje su menjale političke i socijalne prilike u državama, poput madam Pompadur, ljubavnice Luja XV, Kleopatre, egipatske vladarke i ljubavnice Julija Cezara i Marka Antonija, Mate Hari, špijunke iz Prvog svetskog rata…
