Kad neko u mom prisustvu pomene reč telefon, ja dobijem napad poniženja, sagnem glavu, nekako se stisnem i besno ćutim. Šta mi se to dešava, zašto sam ovako odvojen od sveta – kao gluva kučka, kao panj, kao čovek bez prijatelja, kao osuđenik! Kome treba ovo moje poniženje?
Juče su mi se, na putu prema Lipljanu, pokvarila kola; otvaram haubu, čeprkam po motoru – ništa; uzimam broj Kneževine Monako koji, odavno služi na putu za zlu ne trebalo i shvatam da u enklavi nemam koga da pozovem: majstor Goran, prijatelj Zvonko, Bojan u Kosovu Polju… nikog ne mogu da dobijem. Gluvo. Iz velikog tržnog centra, preko puta, izlaze tri mladića i gledaju kako popravljam kola; jedan od njih mi preti kratkim prevlačenjem prsta preko vrata, jer je shvatio da nisam njihov. Verovatno su ljuti što su našispalili njihovu zastavu u đenovi. Beznadežno ravnodušan čekam da naiđe neko vozilo sa PR tablicama, da ga zaustavim, da me vrati u enklavu, tamo je sve blizu i lako se čovek organizuje.
Kad neko u mom prisustvu pomene reč telefon, ja dobijem napad poniženja, sagnem glavu, nekako se stisnem i besno ćutim. Šta mi se to dešava, zašto sam ovako odvojen od sveta – kao gluva kučka, kao panj, kao čovek bez prijatelja, kao osuđenik! Kome treba ovo moje poniženje?
Dobro, sabijeni smo u geto, smatra se da je neko potrošio naša prava na gradove, na posao, na fabrike, na sport, na pozorište, slobodu od straha… Dobro – pristalo se na sve to, preživelo se: nismo se u pozorištu rodili, a nismo ni peta generacija što živi od fabrike, u gradove smo banuli iz sela, a strahova nikad nije manjkalo. Sve su to, manje-više, beznačajne stvari, trice i kučine.. Nama su pre dvadeset tri dana ukinuli veze sa svetom, za osamdeset hiljada ljudi odjednom, bez zamene – nema više komunikacije, nema raseljenih rođaka, nema enklavskih prijatelja, nema ljubavnih poruka, ne može se dobiti bolnica, sve veze su pale u vodu.
Da su nekoga drugog ovako isključili iz sveta počinilac bi bio surovo i pravedno kažnjen: oglasila bi se stroga i principijelna međunarodna zajednica, borci za ljudska prava, posrednici, nevladin sektor, vlast i opozicija… Međutim, za oko osamdeset hiljada južnoibarskih Srba vlada potpuno gluvilo i mrtva tišina. Niko od Albanaca, ni u šali, ne dovodi u pitanje državotvorne poteze svoje vlasti, veruje se da je ovo normalan vid integracije u kosovsko društvo i novu realnost koja se mora poštovati.
Poslovično brižna međunarodna zajednica ćuti kao zalivena, bez glasa. Jedino se iz američke ambasade, pravog upraviteljskog centra Kosova, ponekad puštaju neproverene vesti, da se pregovara o mogućim rešenjima.
Beograd se javlja u vidu saopštenja i izjava, a i kako će drugačije kad nema telefona. Ne može se pozvati srce Srbije; prekinut je signal ka srcu Srbije; na krvotoku prema srcu Srbije ima neki tromb, neko zakrečenje! činimo sve što možemo legalnim i pravnim sredstvima, na terenu gde nema prava. Niko nema snage da obnavlja do iznemoglosti moj mali enklavski signal, moju jedinu vezu sa svetom, moju jedinu vezu sa lekarom, prijateljima, svakodnevnim potrebama. Niko nema petlju da mi makar na sto metara obezbedi legalnu, a svi odlučno tvrde da jeste, vezu sa svetom; da uđe u igru sa nasilnicima, da svaki put sagradi ono što su prethodno uništili; da osmisli ljudski, građanski, civilizovani otpor ovoj bedi i izolaciji.
Problem telefonije nije samo politički problem državnosti samoproglašene Republike Kosovo. Balkanski smutljivci i mafijaši, sa svih strana, u tu, za normalni svet, mračnu rupu decenijama ulažu ogromne svote novca. Nijedan od aktuelnih pravosudnih sistema (Srbija, Kosovo, međunarodni igrači) nije voljan da se upusti u sukob sa ovim, kako se to popularno kaže, dobro organizovanim, kriminalnim grupama. Razlozi za to su mnogobrojni: interes (materijalni i politički, jednom rečju, korupcija), strah, nesposobnost, spoljni pritisci i balkansko zlatno pravilo posla – ne mešaj se u svoj posao, tako ćeš ga duže raditi. Zato ćuti i gledaj svoja posla, može biti i gore.
Ostavljeno je previše nejasnog prostora, pa sve može biti i tvoje i moje, i naše i njihovo, i legalno i ilegalno – jednom rečju ničije.
Zato je poniženje opšte i jedino naše, mi ga više i ne primećujemo.
