Sreten Božić Vongar je ovogodišnji dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije „Rastko Petrović“ kao najuspešniji pisac u rasejanju. Literarni opus 73-godišnjeg Aranđelovčanina konačno će biti predstavljen široj čitalačkoj publici u otadžbini. Uprkos nizu priznanja koja je dobio širom sveta, poznavaoci književnosti smatraju da za više od 45 godina života u Australiji, novoj domovini, nije dobio mesto koje mu pripada.
Vongar dugi niz godina stvara književna dela na engleskom jeziku u Melburnu. Teme o kojima piše su težak život aboridžinskog naroda, koji je dolaskom belog čoveka na australijski kontinent morao da se prilagodi novom poretku. U svojim delima svedoči o čudnoj niti koja, po njemu, povezuje aboridžinski i srpski narod.
Ove subote, u organizaciji Matice iseljenika u Beogradu, biće održana promocija njegove nagrađene knjige kratke proze „Zadnji čopor dingoa“ koja je i štampana u izdanju Matice iseljenika, a je prva njegova knjiga štampana u Australiji. Iako neće imati priliku da lično prisustvuje promociji, Božić je veoma zadovoljan što će njegova dela pronaći put do ljubitelja književnosti u otadžbini.
Boravak u izgnanstvu
– Žao mi je što neću biti tamo jer moje zdravstveno stanje nije najbolje za putovanje, mada verujem da će biti prilike za to. Moja dela su do sada bila objavljivana na engleskom, nemačkom i drugim jezicima. Naš narod nije imao priliku da ih čita na srpskom. Sticajem okolnosti pišem na engleskom – objašnjava Vongar.
Ovo je prvi put da dobije jednu književnu nagradu iz Srbije od kako živi i radi u dijaspori.
– Priznanje mi puno znači i zahvalan sam zbog toga, a posebno zbog same nagrade, koja nosi ime Rastka Petrovića koji je i sam živeo u inostranstvu u izgnanstvu.
Vongar je, što je poznato ovdašnjoj srpskoj zajednici, po dolasku iz Evrope živeo jedno vreme sa Aboridžinima u zabačenim krajevima Australije.
– čitao sam o domorocima i pre dolaska, interesovao me je njihov život, kultura. Odrastao sam na selu u kome su se gajili naši običaji i tradicija, vezani za zemlju, što je specifično i za Aboridžine. Oni žive u sličnim okolnostima.
Poslednjih godina ovdašnji političari sve višegovore o pomirenju i potrebi prevazilaženja neslavnog perioda kada je beli čovek naseljavao kontinent i kada su mnoga zla počinjena nad domorocima. Upitali smo našeg sagovornika da li veruje da je došlo vreme za izvinjenje.
Izvinjenje od srca
– To bi bilo poželjno i potrebno. Međutim, šta bi značilo samo izvinjenje političara? Sama reč ne donosi ništa ako u njoj nema stvarnih namera i osećanja. Oni treba da učine više da tom narodu zaista pomognu i na delu dokažu svoju nameru. Izvinjenje mora da bude od srca, ali izgleda da vreme za to još uvek nije došlo – smatra Vongar.
On dodaje da vlada treba više da učini i na zaštiti aboridžinske kulture.
– Nije samo u pitanju odnos prema Aboridžinima. Oni su kao narod izloženi veoma teškom životu koji nameće savremeni svet. Naš svet se zasniva na profitu i materijalnim vrednostima, dok njihov život počiva na njihovoj kulturi. Od njih se očekivalo da se utope u vrednosti savremenog sveta, ali to nije uspelo, tako da i dalje žive kao u prastara vremena, u nekoj proširenoj porodičnoj zadruzi.
U romanu „Raki“ („Konopac“), Vongar paralelno prati sudbinu koja je zadesila abrodžinski i srpski narod. Prevod će se uskoro pojaviti u otadžbini, a u Australiji je roman objavljen 1994. godine.
– Jedan naš čovek koji je ovde živeo pre rata vraća se u Srbiju i vodi aboridžinsko dete kako bi ga spasio od ovdašnjih progona. Počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Nakon rata kao mladić vraća se u Australiju i kreće u potragu za svojim narodom. NJega je srpski seljak naučio i osposobio da sačuva svoju aboridžinsku tradiciju. Međutim, po dolasku u Australiju, mladić odlazi u svoj kraj u kome su se obavljale nuklearne probe i roman se završava tragično – priča Vongar o svom delu.
Loš uticaj civilizacije
– Aboridžini pokušavaju da sačuvaju svoj jezik. U područjima gde žive prenose znanje sa majke na decu. Veliki broj aboridžinskih jezika je već izumro, ali su mnogi još aktivni i živi. Broj Aboridžina polako raste, ali su izloženi mnogim opasnostima – asimilaciji, teškom načinu života i imaju kratak životni vek zbog uticaja civilizacije koja je donela alkohol, duvan i drogu.
Dingo – centar života
Pas dingo, drevna aboridžinska životinja, našao je svoje mesto u u Vongarovim književnim delima. Dingo je postao centar i njegovog života, pa su postali nerazdvojni: sa nekoliko pasa živi na svojoj farmi nedaleko od DŽipslenda.
– Dingo je bio jedina životinja koju su Aboridžini pripitomili. Postavlja se pitanje da li je čoveka pas učio lovi ili je bilo obrnuto. Sve više se veruje da je pas učio čoveka. I dingo, kao i čovek, voli društvo. Dingo se veže za čoveka i postaje kao član porodice i deli sve sa njom.
