Dobrivoje Tanasijević, alijas Den Tana, nije poslušao majku Lenku. Umesto da postane lekar ili profesor, što je bio njen san, izabrao je fudbal. I ne kaje se zbog toga.
Jer, da se dao na nauke, takav bi umro od gladi po svetu kojim je hodio. Ovako, lopta mu je najviše pomogla u životu. S njom je odskočio visoko i daleko, do samog vrha, prošavši najpre, opet zbog te ćudljive okruglice, samu golgotu.
čekajući izbegličke papire te 1952. godine u logoru Valka, kraj Nirnberga, umalo i bez glave da ostane. Sve po sistemu: došao si iz komunjarske Juge, mora da si špijun, niko ne haje za tebe, tvoji te mrze, stranci te ne vole i baš ih briga za tebe.
Na smrt osuđen
“ Dobijali smo dolar mesečno da kupimo pribor za ličnu higijenu “ priseća se Den Tana logoraških dana. “ Svaka emigrantska grupa imala je svog predstavnika, neku vrstu kapoa. Naš, srpski kapo, jednom predloži da svi priložimo po taj bedni dolar i da celu sumu pošaljemo kralju Petru II Karađorđeviću kao rođendansku čestitku.
Jedini se usprotivio.
“ Bolje je da priložimo po dolar, da kupimo nešto za hranu i piće, da se ljudski napijemo i najedemo, a kralju da pošaljemo telegrafsku čestitku u kojoj ćemo napisati kako su nam za njegov rođendan stomaci najzad bili puni “ predložio je.
Šef srpskih emigranata je skočio:
“ Ti si komunjara, mrtav čovek. Od takvih ni za lek ne uzimamo!
Mlađani Dobrivoje u prvi mah nije shvatio da je time praktično osuđen na smrt. Bilo mu je neobično kad je jedan stariji Srbin prosto zahtevao da promene krevete te večeri.
“ Ako pokušaju neko zlo, a siguran sam da hoće, odustaće kad me prepoznaju “ objašnjavao mu je spasilac.
Mrak se uzmicao pred zorom kad je sevnuo nož. Denov dobročinitelj je zadremao, okrenuo je leđa gnevnim raniteljima monarhije. Sečivo se zarilo u glavu.
“ Preneli smo ga u bolnicu, neko je bio priseban da ne vadi nož iz glave. Lekari su uspeli da mu spasu život. čim sam došao do prvih većih para, platio sam jednoj agenciji da ga pronađu. Bilo je kasno. Moj spasilac je po izlasku iz logora pristupio Legiji stranaca. Poginuo je negde u Africi.
Tad se administracija užurbala. Stigli su papiri. Den Tana je napustio Nirnberg i nastavio da igra fudbal za „Hanover“.
“ Sastavim tu nekih godinu dana. Posle me prodaju u Kanadu, jevrejskom klubu „Hakoa“. Plaćali su me pet stotina dolara nedeljno. Bila je to velika para za ono vreme. Još me i zaposle da radim u nekoj garaži kao mehaničar, iako tada nisam znao ni automobil da vozim. Pored fudbala, jedina mi je obaveza bila da u određeno vreme, pet puta nedeljno, otkucam karticu u automatu kao dokaz da sam tog dana bio na poslu.
Lagodno, ali učmalo, nikakvo življenje, presabirao se u sebi junoša. Mora se dalje, nema predaje. Zar da se vrati kući kao nikogović, obeležen za sva vremena kao prebeg, da bruka roditelje?
“ Na mom proputovanju kroz život, između Belgije, Nemačke, Kanade i Amerike, mnogo puta sam bio mrtav gladan. Dok sam živ neću zaboraviti katolički Božić u Torontu 1955. godine. Delio sam te noći sa trojicom drugara dve glavice crnog luka i parče bajatog hleba. Tad sam se zarekao da više nikad neću biti gladan.
Filmske godine
I krenulo ga je. Odlazi u posetu Kaliforniji. Tu nastavlja da igra fudbal u klubu „Jugoslav Ameriken“. Usput, studira engleski i dramaturgiju. Zbog njegovog stranačkog naglaska angažuju ga i kao glumca.
Svoj prvi film, „Bučni neprijatelj“, ili tako nekako, snimio je u društvu Kurta Jirgensa i Roberta Mičama. S ovim potonjim ostaće prijatelj do kraja. Bili su istog temperamenta, gotovo iste krvne grupe. Mičam je, po Den Taninom sećanju, bio ljudina. Voleo je da popije dobrano. Konzumirao je isključivo „džek denijels“. U neograničenim količinama. Umeo je i da se pobije. Da bude bučan do besvesti, ali i da šarmira. Opstao je zahvaljujući svojoj ženi Doroti, koja ga je krotila koliko se to moglo, još od gimnazijskih dana.
U to vreme još su bili u modi filmovi o Drugom svetskom ratu. Den je uglavnom dobijao uloge loših momaka. Fašista, komunista, mafijaš, Nemac, Italijan, odmetnik.
S glumačkom karijerom je raskrstio posle šest godina. Malo da bi sačuvao brak i porodicu, malo zbog toga što ga je one 1959. Bog prvi put pomilovao, stavivši mu u džep ni manje ni više nego sto hiljada dolara, zarađenih na nekom filmu u kojem je moralo baš mnogo da se pada i puca.
“ Bio sam oženjen prelepom glumicom Andrejom. Rodila mi je dve kćeri, na koje sam izuzetno ponosan. Danas su to zrele žene. četrdesetogodišnja Gabrijela je filmski i televizijski producent u Njujorku, a dve godine mlađa Katarina je vlasnica kompanije za dekoraciju u Santa Moniki. Odrastale su u Engleskoj, Francuskoj i Americi, ali Beograd vole koliko i ja. Same su srpski naučile, baš kao i Andreja. E, moja žena je zbog dece zapostavila film i bila je malo ljubomorna na moj uspeh. Pa smo se lepo dogovorili: menjaćemo profesije.
Andreja Tana je danas poznato ime u svetu slikarstva. Mada su odavno razvedeni, ostali su veliki prijatelji i složni roditelji. Den Tana se okrenuo biznisu, možda malo i na nagovor Andrejinog strica Simona Vizentala.
“ Vizental je bio praktičan čovek. I vrlo zahtevan. Svaki susret sa njim košta me bar hiljadu-dve dolara. Nema toga kome nije tražio pomoć za otkrivanje nacista. A oni su najčešće jedni druge prijavljivali. čim ostanu bez para, cinkarili su jedan drugoga. A to je trebalo platiti.
Naravno da je i Vizentalova glava bila ucenjena. Sačuvao ju je na ramenima samo zato što je bio izuzetno nepoverljiv i prema najrođenijima.
“ Pre nego što mi se on javi, morao sam da okrenem najmanje pet telefonskih brojeva. Jedva sam nekako stizao do njega. A čovek se pretvorio u arhivu, samo što mu papiri ne vire iz ušiju. U njegovom bečkom stanu ima samo nekoliko umetničkih slika, sve ostalo su zaposele tone hartije. Cenim ga ponajviše što je bio jedan od najvećih protivnika bombardovanja Jugoslavije, pa makar ona bila i miloševićevska.
Amerika igra fudbal
Ne žali Den što je pomagao starog borca. Tim pre što mu je biznis procvetao. Grabio je dalje kao supersonični avion, a stara je istina da para na paru ide.
“ Otvaram najpre s ortakom noćni klub u Holivudu. Zvao se „Pepermint vest“. Bilo je to šezdeset druge, treće. Dovodim muzičare, pevače i pevačice, neka pokažu šta znaju u prestonici filma. Saznajem da je tvist hit u Njujorku, pa kod mene gostuju sva ondašnja zvučna imena. Jer, u svakom poslu je važna uz pamet i brzina, da nešto lansiraš prvi. Od tog posla sam uzeo pola miliona dolara.
Onda na red dolazi osnivanje filmske producentske kuće „Bata prodakšn“. A kako prva ljubav zaborava nema, sledi povratak i fudbalskim vodama.
Dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji “ stara je istina. Den Tana je već imao dovoljno para za spokojnu starost, pa je mogao malo da se igra po principu: ko reskira “ taj dobija. Sa dvojicom partnera kupuje fudbalski klub „Toros“ iz Los Anđelesa. Tada je američki fudbal bio još u povoju. Nije mu bila ugašena ni prva svećica na rođendanskoj torti.
Ali, s kim „Torosi“ da igraju? Bez konkurencije nema dobrog posla, znao je uporni Den. Zato za račun svog prijatelja iz San Franciska, takođe fudbalskog zanesenjaka, dovodi doktora Acu Obradovića i trenera Ivana Toplaka.
“ Divni ljudi, veliki stručnjaci “ ushićen je Den. “ Oni su postavili kamen temeljac američkog fudbala. Ali, to me je koštalo dve šampionske titule, prve u istoriji američkog fudbala. San Francisko me je pobedio dva puta u finalu.
Američka liga sokera doživljava prvi fijasko. Primat ragbija i bejzbola ostaje nedodirljiv. Razočaran, Den Tana odlazi u postojbinu istinskog fudbala, u Englesku. Postaje vlasnik i predsednik Brentforda, tada člana četvrte divizije.
