Бојанић: МАСАКР У КРАГУЈЕВЦУ ОД СТРАНЕ БРУТАЛНИХ НАЦИСТА… сагледавање из више углова

Да ли је могло бити све дугачије !????

Шта је предходило суровом догађају…

Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.

Као да нисмо разумели околину (а хрвати односно усташе су то једва чекали, то наше бунило и опчињеност југословенством и братством и јединством) и ту видели опасност, да су све земље са којима смо се граничили сем Грчке били у пакту са Немцима… а имали смо опцију неутралности, до одређених стратешких момената и напредовања савезника.

Као да смо заборавили, како смо осакаћени изашли из Великог рата са скоро 1.300,000 жртава. Србија је у Великом рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида. Србија је у Великом рату „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“. Али, за све то ,,захвалиће“ нам се наша ,,браћа“ усташе, знамо на који начин… дечијим логорима и са 700,000 покланих и измасакрираних Срба, бацани у јаме, раке и крвљу натопљену Саву. А те затрпане јаме ни данас нису отворене.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ, наравно не за хрвате и словенце.

Уместо тога, Југославија је упала у рат без плана, била уништена, а њен већински, српски народ, физички десеткован и политички разорен. Пучисти су се разбежали а други гледали да из тог јавашлука преузму контролу не гледајући на жртве и свакодневно разарање… у тој тмини Срби су почели да се деле и преузимају нову идеологију заборављајући чак и на оца, брата, цркву, славу, православље, краљевину… све супротно од те идеологије било је сурово кажњавано. И тако олакшасмо окупатору и уђосмо у срамни грађански рат где је брат брата убијао (било на којој страни).

Главно жариште било је слободна територија у Србији и Ужичка Република, која је одолевала пуна три месеца офанзиви Немаца. Немци су кренули пуном жестином током октобра и новембра 1941. године. Вршили су масовне репресије и зверства над српским становништвом.

Ради одмазде, Немци су издали наредбу по којој ће за једног убијеног немачког војника стрељати сто Срба. Та наредба је нажалост примењивана.

У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.800 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака (децу) крагујевачке гимназије, злочинци су стрељали око 300 недужне деце. Крагујевац је био завијен у црно, туга небеска… сурови геноцидни нацисти и фашисти су били немилосрдни.

Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је можда и непромишљени напад удружених партизана и четника на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике. То је изазвало још већи бес и тежњу за осветом код Немаца.

Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници! Али и тај напад партизана и четника морамо са једне стране разумети у том тмином обавијеном времену фашистичког пакла.

Ево и детаља који је наступио после напада… који описује ту неописиву страшну патњу у Крагујевцу.

Невероватно, нацисти су кренули да се свете и над децом, где је ту биће и разум човека? Не, то су биле геноцидне звери.

Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање. Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“ “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.

Један од наставника, који је загрлио дете поред себе, пре него што су га меци пресекли по телу, изговорио је: „Пуцајте, ја и даље држим час!“.

Уххх…

Али, и ово морамо знати, да је Генерал Милан Недић био забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио је 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми од зла који доноси фашизам, а он је то најбоље знао као њихов сарадник. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност?… Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“

Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом да са партизанима крене у тада бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења (и генерал Драгољуб Михајловић је говорио да се сачека боље време за борбу и отпор, али су и четници ушли убрзо у борбу са немцима) или да са генералом Миланом Недићем (ма колико хоћемо да га склонимо, и он је био део тог времена и имао визију, какву такву…) крене са окупатором против комунистичке револуције (оне која је 1917. и царску Русију разорила) и да на тај начин покуша да спасе опасност од биолошког истребљења и опстанка Срба.

Жалосно је што Срби нису стали у један националани и родољубиви строј, тако су нажалост добили могућност да бирају више формација (партизани, четници, недићевци, љотићевци и четници Косте Пећанца), и кад томе додаш усташе, немачке нацисте и фашисте… зло је било неминовно. Све ове формације имале су и своје добре и лоше стране. Најтрагичније је да и после тог Другог светског рата ми Срби улазимо у творевину са онима који су нам децу клали, убијали и пили српску крв и те исте поново називамо ,,браћом“ и све то заборављамо са петокраком на челу. Као омађијани.

Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ. У Другом светском рату народ је ипак био жртвован од стране свих српских идеолошких формација. Ту је и трагедија, која нас је разјединила… а корене можемо тражити у југословенству и заједничкој вештачкој творевини, која је кулминирала ратовима деведесетих. Мислим да смо свесни данас те заблуде, од које ни данас не можемо да се опоравимо и од репова које још вучемо.

kragujevac-sumariceУ ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем. Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата,што се показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ).

Исто тако, добро се знало каква нам је стратегија и војна опремљеност, у том тренутку као да смо били омађијани, нисмо знали шта је циљ и жеља вековна хрвата (они су то најбоље искористили у своју корист, а ми и после рата са њима у братство у крвавом загрљају, који би то народ прихватио и сво страдалаштво зверско заборавио?)… мислим да је смер сигурног страдања доста јасан као и циљ мале масе несвесних људи који су народ одвели у сигурно страдање… да ли је у то време неко бринуо о Србима у Хрватској, а знало се за Јасеновац, Градишку, Паг, Јадовно… српско масовно страдалаштво, неки ,,Тито“ је тамо био, наравно о томе се ћутало (најтрагичније што се и данас се ћути), једини спас тим људима био je једино у такозваној ,,Недићевој Србији“ тамо им је био једини спас, то је чињеница, и данас га поједини због тога називају ,,српском мајком“. На крају све су то искористили мудро они Срби који нису волели да се називају СРБИ већ југословени и они који нису били СРБИ!!!

Спомен-музеј „21. октобар“ Крагујевац

Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује (како рече Милутин). Шта ће ти држава, поља, оранице, села… ако немаш народ. А искуство у страдању нам је огромно, А ГДЕ НАМ ЈЕ ПАМЕТ да све то олако прихватимо, а памети је свакако било?

Због чега је то тако, остаје велико питање… да би то време фашистичког и нацистичког зла разумели, морамо сво то време сагледати из више углова и околности у којима смо се налазили, а не да станемо иза људи који нису желели да се називају Србима (југословени) и иза оних који нису били Срби (хрвати) а бринули су о свом народу и наравно имали стратегију и циљ који је данас видљив.

Наравно, лако је данас говорити из ове перспективе… али ово су данас чињенице, које морамо знати и све то другачије сагледавати, не сигурно онако као у комунистичком периоду, где се доста тога превидело и намерно прећутало, зарад поновног ,,братства и јединства“, које је трајало до новог српског страдалаштва, крвопролића и геноцида.

Непоновило се!

Да не заборавимо и на 20. октобар 1944. и ослобађање Београда, то је једана од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део плана Црвене армије и НОВЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем, што и није искрено било потребно, знало се да Совјетска војска само што није ушла у Срем, а Русе нико није могао да заустави.

Пар речи и о Сремском фронту, да би разумели суштину страдалаштва… На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 14000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка), погинуло је и око 1200 Руса и око 600 бугарских војника.

Има тврдњи које говоре да је страдало и до 30000 Срба на Сремском фронту.

Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом (деца су била преплашена, неискусна и без војне обуке).

Свакако, хвала Руској браћи који су нас бранили и гонили окупатора фашистичког из Србије, да њих није било ко зна како би Београди и цела Србија били разорени при повлачењу окупатора!

Крваво крагујевачко страдалаштво најбоље је описала наша Десанка

Крвава бајка је песма коју је српска песникиња Десанка Максимовић написала 1941. године након што је чула детаље масакра које су немачке окупаторске снаге извеле у Крагујевцу, односно како су жртве масакра били цели разреди гимназијалаца.

Песма је објављена тек након завршетка Другог светског рата.

Велики школски час се од 1971. године одржава сваке године крај споменика стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама сваког 21. октобра.

Велики школски час опомиње на људскост и патњу, коју не смемо заборавити!!!

Приредио – Ђорђе Бојанић

Српска историја

Original Article