Afera Perisic u drustvu duboko podeljenom na spijune i patriote – part II

Mediji, pritisnuti opstankom na trzistu i smanjenjem donacija, okrecu se senzacionalizmu. Nemaju ljudsko-materijalnih resursa za istrazivacko novinarstvo. Nelustrirano, sporo i korumpirano civilno i vojno pravosudje, bez ijednog ozbiljnijeg politickog impulsa, vodi minimalan broj sporova za ratne zlocine, cesto sa pogresnim kvalifikacijama. Organizovani kriminal proizasao iz ratnog i embargo profiterstva penetrirao je u sve pore drustvenog zivota. Paradoksalno, odatle se sada cuju najvatrenija zagovaranja uvodjenja vladavine prava, cime se legalizuju bogatstva i sprecava mogucnost formiranja konkurencije. Politicke elite svoju simbiozu sa istim i zahteve da se krene u ostriji obracun sa perjanicama starog rezima, maskiraju laznom dilemom izbegavanja revansizma. Izostao je i proces lustracije, kao otklon od autoritativne proslosti.
Odredjenom delu javnosti ponudjeni su na uvid retusirani i nepotpuni policijski dosijei. Pristup vojnim arhivama i dosijeima, sto zbog medjunarodno prihvacene obaveze saradnje sa Hagom kroz clanstvo u UN, sto zbog potrebe uvida u zloupotrebe oruzanih snaga i isterivanje pravde, jos je u sferi naucne fantastike. Prioritet se daje ekonomskim reformama, u cemu lokalnim akterima izdasno pomazu lokalni predstavnici medjunarodne zajednice.
U procesu pronalazenja nacina da se odredjeni opravdani zahtevi i standardi ispune u odredjenom roku, vulgarizuje se njihova prava priroda. Ova kvaka 22 je najveci apsurd i najopasnija tacka nase svakodnevice koja ce, ako se ubrzo ne otkloni, imati nesagledive posledice kako po Srbiju tako i po region. Opste prihvaceni standardi evroatlantskih integracija, kojima deklarativno tezimo, javnost i dalje dozivljava kao pritiske i ucene, a Srbija jos uvek zivi samo na donacijama. Niko ne investira niti kreditira. Potreba za pravdom i kaznjavanjem krivaca za ratne zlocine zamenjena je potrebom za ekonomskom pomoci. Dugorocni i bolniji drustveni procesi, bez kojih nema sustinskih reformi, pa ni pomoci medjunarodne zajednice, postali su taoci duzine politickih i diplomatskih mandata.
Paradoksalno je to da se tako vodjenom pogresnom politikom, guse upravo zapocete ekonomske reforme, kojima je svaka vrsta asistencije preko potrebna! Upravo bi promoteri ekonomskih reformi, trebalo biti i najglasniji zagovornici ostalih dubinskih drustvenih reformi, a to u Srbiji nije slucaj. Cak se i nacin kojim je Tuzilastvo pocelo postupak protiv Slobodana Milosevica u javnosti se zestoko kritikuje i koristi kao izgovor za kasnjenje ekonomskih reformi. U sustini haska panika hvata i one koji su podrzavali institucije koje su kreirale projekat koji je doveo do krvavih sukoba, a ciji je Milosevic samo jedan od realizatora. Tuzilastvo surovo precizno odslikava matricu spoja nacionalistickih interesa akademije, kvazi-intelektualne elite, Crkve i velikog dela tadasnje opozicije s jedne, i korumpiranih oruzanih formacija spremnih na sve u cilju zadrzavanja postojecih benificija s druge strane.
Srpska javnost se, pogotovu njen mladji deo sa dobrim obrazovnim potencijalima, uporno potcenjuje i ne bira kao strateski partner promovisanja potrebe za suocavanjem, promenom sistema vrednosti i sirokom moralizacijom drustva. Bilbordi koji zagovaraju samo dobre zakone, hajka na uciteljice i medicinske sestre, te promovisanje rigoroznog postovanja saobracajnih propisa nisu dovoljni. Nijedan od uticajnijih lidera DOS nije se ni na koji nacin ogradio od Miloseviceve “prekodrinske” politike i na taj nacin ponudio javnosti mogucnost da revidira vlastite stavove. Kao roll models i reperi koriste se druge zemlje u tranziciji, ali one nemaju ratnu hipoteku. Premijer Djindjic dopusta sebi da “nema licni stav prema zlocinu”. Predsednik Kostunica i njegovi kao da misle da su ratni zlocini tradicionalna pratilja svakog rata i svih u njima, a ne prevashodno teska krivicna dela.
Zaracene strane, Vojska i Vlada Srbije su u jednoj stvari na istom, losem putu. Obe su, od svih bombasticno najavljivanih sustinskih reformi, zapocele samo puka reduciranja i popis imovine za prodaju i rentiranje (uz duzno postovanje zakona o radu, bankarskih i poreskih reformi). Umesto nacionalisticki raspaljenih pristalica sa Milosevicevim slikama, na losim putevima Srbije valjaju se kolone ugrozenih radnika sa istim nabojem, sa istim nerazumevanjem uzroka, posledica i neminovnosti. Premijer Djindjic je, godinu i duze, odbijao da se i sam uhvati u kostac sa neophodnoscu smene Nebojse Pavkovica. Pravdao se da je to jedna od retkih Kostunicinih obaveza, o cemu je ostatak DOS odavno rekao sta je rekao i tacka! Sada se, odjednom, svet vrti oko smene Ace Tomica. I to ne zato sto je bio sef vojne bezbednosti u Trecoj armiji za vreme sukoba na Kosovu, kada su se desili mnogi nereseni ratni zlocini. Afera Perisic se, zbog takvog stava, upravo Djindjicu i njegovoj vladi, vraca kao bumerang. DOS ostaje da se pita koliko mu se jos ovakvih stvari moze desiti sve dok se sam ne odredi prema politici koju je kao opozicija podrzavao, i dokle misli da Milosevicev rezim moze da demontira sa tolikim brojem onih koji su ga gradili. Perisiceva ostavka je gotovo jedini konsenzus koji su DOS i DSS ikada postigli. Indikativna je i brzina Djindjicevog zahteva. Kao sto ne stoji ni prica o cisto spijunskoj aferi, tako ne stoji ni opravdanje da Vlada ima preca posla. Pre ce biti da je interesovanje CIA za nivo korupcije i svercerske lance presudilo da se Perisic pusti niz vodu.
Bez odsustva moralnije i hrabrije argumentacije zasto je potrebna suradnja sa Hagom, sumnjivo deluju i napori da se sprovede kako se cini stranacko-licna-poslovna kontrola nad MUP Srbije. Sumnju bude i razlozi formiranja Saveta za nacionalnu bezbednost, u cijem su sastavu, izmedju ostalih i: Sreten Lukic, Bacanovic, Filip Cepter, general Perisic, Nebojsa Covic, ministar policije Dusan Mihajlovic i drugi. Savet se, inace, jos nije oglasio povodom afere Perisic.
Takozvana proreformska javnost se sada iscudjava kako je moguce da Kostunica i njegovo vojno okruzenje ne mare za odnose sa stranim silama, za tajming vezan za pomoc, kako to da nisu koordinirali sa najvisim republickim vrhom? Sta je tu novo, i otkud nekom sad pravo da se oko toga tek sada buni? Nama su morale da se dese masovne grobnice na kucnom pragu, pa da izmedju redova cujemo da za vreme sukoba na Kosovu, mada Ustavom predvidjeno, nije bilo subordinacije vojske i policije! Nebojsa Covic nam povremeno saopstava da se ista matrica ponavlja i sa Zdruzenim snagama na jugu Srbije. Morala je da se desi afera Perisic, pa da od vlasti cujemo da je Vojska, kao i MUP, do grla involvirana u sverc cigareta. Pa naravno da im takvima odgovara i kriza na jugu Srbije i nedefinisani odnosi sa Crnom Gorom.
Oni su glavni generatori permanentne krize, kojima ista treba da bi se samoodrzali u sadasnjem nereformisanom i kriminalizovanom stanju. Uostalom, ne drzi li nas sve i visokomoralni DSS kao taoce? Umesto da javno ode u koaliciju sa SPS i radikalima te obori Vladu, DSS istu destabilizuje serijom kriza koje se lome preko nasih ledja. O kakvoj mi to onda odgovornosti pricamo, o kakvim nacionalnim interesima, o kakvoj zastiti istih, i ko je onaj “izabrani” da ih u ime svih nas, a bez naseg odobrenja brani? U moralno devastiranom srpskom drustvu koje je ponovo duboko podeljeno na spijune i patriote, nikom ne pada na pamet da pokrene pitanje redefinisanja nacionalnih i drzavnih interesa. U multietnickoj zajednici, opterecenoj ratnim zlocinima, bez jasnog drzavnog okvira, ne promovisu se ni opste prihvaceni standardi civilizovanog i demokratskog ponasanja, postovanje ljudskih prava i civilna kontrola oruzanih snaga, za pocetak. Jedan, koji i dalje moze da nas pogleda u oci, ali ne vidi nista oko sebe, i drugi koji i dalje glorifikuje samo tehno-menadzerske sposobnosti, bez dovoljno dokaza da li imaju veze sa krsenjem zakona, korupcijom visokog nivoa i ratnim zlocinima ne uspevaju ZAJEDNO nista da urade. A KOS&DB nas i dalje samo gledaju.
Autor je inzenjer elektrotehnike iz Beograda i analiticar beogradske kancelarije Medjunarodne krizne grupe