Posebno poglavlje u priči o danima stvaranja države koja je jedina od svih nekadašnjih članica SFRJ ušla u Evropsku uniju jesu zatvori u koje su smeštani zarobljeni pripadnici JNA i svi oni koji nisu bili za nezavisnost dežele.
Prvi na tom spisku je kazneno-popravni dom „Dob“ pri Mirni. U njega su bili smešteni i oni vojnici kojima je, objektivno, mesto bilo u nekoj od bolničkih šok-soba. Kapetan Sahudin Lalić je ležao u svojoj ćeliji sa akutnim pogoršanjem čira na želucu i teškom depresijom, Rade Otašević, potpukovnik, uhapšen je posle operacije, kod kuće na bolovanju, a rana se u zatvoru inficirala i dobio je visoku temperaturu. Draganu Blagojeviću je u tom zatvoru zagnojena prostrelna rana u predelu ramena i podlaktice.
Pored njih, u teškom stanju bili su i pukovnik Vučković, kapetan prve klase Blagoje Mirović, zastavnik prve klase Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, vodnik prve klase Šatar Bećiri i major đorđe Petrović.
Ko beži biće ubijen
Kapetan Mile Petrović govori kako je u rudniku Hrasnik, u prostorije od 50 kvadratnih metara, bilo smešteno po 200 ljudi.
– Pretili su nam da će onaj ko pokuša bekstvo biti ubijen bez opomene. Zahtevali su da im se odaju imena pretpostavljenih, formacije, podaci o naoružanju, sastavi specijalnih jedinica JNA, frekvencije radio-veze itd.
Umesto da im se pruži pomoć ili da budu premešteni u odgovorajuće zdravstvene ustanove, oni su uporno zadržavani u izrazito lošim uslovima smeštaja. Nakon upozorenja, upravnik sarkastično odgovara da zna za teško zdravstveno stanje zatvorenika – ali da je to „zatvor, a ne bolnica“.
O odnosu prema zatvorenicima svedoči i pukovnik dr Milan Brbanić iz ljubljanskog Vojno-medicinskog centra, koji je obišao zatvorene pripadnike JNA u Kazneno-popravnom domu „Dob“ pri Mirni.
– Opšti uslovi smeštaja su izrazito loši. Smešteni su u samicama po dva ili u zatvorskim sobama sa po 12 ležajeva – nabijeni kao sardine. Smeštaj se vrši po vremenu pristizanja, nezavisno od čina, položaja i godina starosti. Hrana je nedovoljna i nekvalitetna – pričao je Brbanić, ali njegove reči ni tada ni danas niko nije čuo.
Još gore je bilo u nekadašnjem rudniku uglja Dol kod Hrasnika.
Oko deset časova, 28. juna, dok je izlazio iz samoposluge u kojoj je nabavljao namirnice za bolesnu suprugu i tek rođeno dete, slovenački policajci uhapsili su kapetana Branka Lukića. Najpre je robijao u rudniku Dol, a potom u KPD „Dob“ gde je, nakon što je odbio da pređe u jedinice Teritorijalne odbrane Slovenije, maltretiran.
Za bolesnu, gotovo nepokretnu suprugu kapetana Lukića i njegovo dete, staro samo nekoliko dana, pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije nisu imali ni najmanje ljudskog razumevanja.
„Specijalci“ za nemoćne
U vreme dogovorenog prekida vatre, 30. juna, u svom stanu uhapšen je i pukovnik Miladin Nedović.
Specijalci MUP-a Slovenije opkolili su zgradu u Grablovičevoj ulici br. 24/26 u LJubljani u kojoj je stanovao, a potom provalili u stan upotrebom specijalne šok-bombe za razbijanje vrata, kada je povređena supruga pukovnika Nedovića. U toku akcije specijalci su u stanu, za svaki slučaj, aktivirali i dve bombe sa suzavcem.
O tretmanu u zatvoru „Dol“ kod Hrasnika, koji je prethodno bio rudnik uglja, pričaju službenici Savezne uprave carine Mladen Kovačević i Nemip Jelača.
– Prevoženi smo do tog zatvora u zatvorenim kontejnerima, bez dovoljno kiseonika, sa lisicama na rukama. Smešteni smo u bivši rudnik Dol pri Hrasniku. U rudniku smo videli ranjene vojnike kojima nije bila pružena odgovarajuća nega. čuvari su im skidali uniforme i za po 10.000 dinara im prodavali civilna odela.
Zastavnik prve klase Miloš Lukić je takođe prošao golgotu napuštenog rudnika Dol.
– Transportovan sam sa lisicama na rukama, koje su mi zbog dugotrajnog držanja i bezobzirne zategnutosti nanele povrede na rukama, tako da su mi ih jedva skinuli. Kada smo stigli u zatvor sačekali su nas pripadnici MUP-a Slovenije i oduzeli sve stvari – prstenje, lančiće, cigarete, upaljače. Potom je nas 150 smešteno u prostoriju površine 14 puta šest metara, gde smo boravili sve do 1. jula spavajući na senu, bez toaleta i potrebne količine vode. Za to vreme svi smo slikani sa zatvorskim brojem, a uzeti su nam i otisci prstiju.
Oduzete stvari nikom od njih nikada nisu vraćene.
Zastavnik Salko Hromo ističe da su pritvorena lica svakog dana, pod izgovorom da preti opasnost od bombardovanja, spuštana u metanske jame rudnika, koje su bile hladne i vlažne i sa čijih se tavanica slivala voda. Naravno, pripadnici Teritorijalne odbrane su ostajali napolju da „zaštite“ zatvorenike.
