Ako se uskoro deo komplikovanog prenosnog mehanizma na italijanskom ultralakom helikopteru poznate firme „DF Helikopters“, iza koje stoji nemacki kapital, bude proizvodio u Srbiji, sva zasluga za to pripašce jednom Srbinu “ Milanu Vuckovicu iz Minhena, glavnom PR i marketing menadžeru za ovaj posao, coveku koji vec deceniju i po jede iseljenicki hleb u Nemackoj.
“ To je valjda posledica neizbežnog patriotizma kada poslovni ljudi našeg porekla u svojim kontaktima krenu sa takozvanom „srpskom pricom“, pokušavajuci da nešto dobro i veliko naprave za svoju otadžbinu “ objašnjava svoj angažman ove vrste Vuckovic. Najavljuje da ce najverovatnije domacem tržištu biti ponuden i model helikoptera “ dvoseda, zbog cega je visoka delegacija italijanskog proizvodaca boravila u Srbiji dva puta, susrela se sa predstavnicima ovdašnje vojske, policije i najvažnijih ministarstava, a nisu zaobideni ni proizvodni pogoni rakovickog „21. maja“ i „Utve“ iz Panceva.
Velika šansa
Naš sagovornik, inace zadužen za kompletan prodor ovog proizvoda na svetsko tržište, uložio je dosta energije da animira suvlasnike svoje firme da deo proizvodnje dislociraju u Srbiju, objašnjavajuci to cinjenicom da je Srbija najbolje „predsoblje“ za Rusiju i njeno tržište, buduci da poseduje ugovorne odnose kakve sa Moskvom nema ni jedna druga država.
“ Zapadnoevropska privreda premešta svoje proizvodne lokacije u zemlje Jugoistocne Evrope, cak i u Jugoistocnu Aziju, jer je to za njih povoljnije. Ako zaista profesionalno ponudimo ono što imamo, u ovoj njihovoj strategiji imamo veliku šansu “ smatra Vuckovic, koji je satima spreman da kao najbolji strucnjak za helikoptere govori o ovom proizvodu. Kako i ne bi kada je posle više od tri meseca, bukvalno zaronjen u literaturu o ovim napravama višestruke namene, postao pravi ekspert za helikopter, cija cena uzgred receno ne prelazi 130 hiljada evra. „Kao bolji™mercedes s tim što leti“, komentariše PR-ovski Vuckovic.
Aranžman o kome govori za „Politiku“ samo je ilustracija velikih mogucnosti naših mladih poslovnih ljudi po svetu na uspostavljanju kontakata i povezivanju zainteresovanih zapadnih zemalja sa srpskim firmama.
“ Oni mogu da popune vakuum koji postoji u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima kad je rec o ekonomskim pitanjima. Naša predstavništva bukvalno tako nešto kao da ne praktikuju. Poljski konzulat u Minhenu ima svoja dva ekonomska konzula, a mi “ ni jednog “ veli.
Posledica takve prakse je da se privredna saradnja sa nemackim partnerima uspostavlja bez posredovanja DKP-a, preko pojedinaca našeg porekla kao što je to i Vuckovic, pa izgleda kao da svako radi neki svoj posao.
“ Umesto da budu most izmedu srpske dijaspore i matice, naša predstavništva su samo mesta gde se sakupljaju finansijska sredstva od iseljenika za razne izvršene konzularne usluge, a da im se pri tom ne daju elementarna gradanska prava, pa se ovi osecaju kao da su gradani drugog reda. Da su ljudi iz rasejanja mogli da glasaju na poslednjim predsednickim izborima siguran sam ne bi propali. Nama su rekli da je to tehnicki neizvodljivo dok su diplomatski službenici istovremeno uredno glasali. Nedostatak politicke volje kamuflira se navodnim tehnickim razlozima “ kategorican je Vuckovic, uporedujuci odnos prema dijaspori na primerima bivših jugoslovenskih republika koji je mnogo bliži, liberalniji i sa aktivnijim ucešcem dijaspore nego što je to slucaj u našoj zemlji.
Novinar u duši
Analitickom preciznošcu povezuje kljucne politicke zahteve dijaspore sa njenim mogucnostima da kao neiskorišceni resurs pomogne obnovi otadžbine. Taj manir je posledica dugogodišnjeg profesionalnog bavljenja novinarstvom. Iako je vec godinama vlasnik konsalting agencije koja zapadnim firmama nudi usluge marketinga i PR-a, pri cemu je, kad je rec o našima, omogucio vrlo korisne i uspešne kontakte BK grupi u Bavarskoj, a kad je rec o Nemcima, veoma uspešno je radio sa Udruženjem špeditera i logisticara Severne Rajne i Vestfalije, Vuckoviceva profesionalna vokacija je pisanje za novine. Kada se krajem 90-ih obreo u Nemackoj odmah je poceo da radi kao profesionalni slobodni novinar, saradujuci sa savezom „Oslobodenje“ Desimira Tošica i njihovim organom „Naša rec“, potom je bio saradnik i glavni urednik „Minhenskog casopisa za izucavanje Balkana“, a sa Bogoljubom Kocovicem iz Pariza ucestvovao je u pokretanju casopisa „Dijalog“.
“ Cilj casopisa bio je da okupi prodemokratski orijentisane ljude u dijaspori koji su bili kriticki usmereni na ondašnju ekspanziju nacionalizma “ objašnjava sa slicnom strašcu taj period iz svoje karijere kao kad je govorio o helikopterima, napominjuci da je „Dijalog“ bio uticajan jedno vreme i u samoj Francuskoj o cemu svedoci redovno citiranje njegovih tekstova u tiražnim listovima poput „Monda“ i „Mond diplomatika“.
Pažljivi citaoci primetice da i danas Milan Vuckovic svoje poslove helikopterskog PR-a povremeno nafiluje nekim tekstom u „Ekonomistu“, „Reporteru“… Preokupacija mu je ipak što bolja prodaja licenci za proizvodnju ovih ultralakih letelica na svakom od kontinenata i naravno…
“ Najdraže bi mi bilo da deo njihove proizvodnje bude premešten u Srbiju “ veli Vuckovic, nagoveštavajuci na cemu ce raditi narednih meseci, bio na Bodenskom jezeru, u Minhenu, Italiji, ili ovde u Beogradu, gde najavljuje veliku helikoptersku feštu.
