JARINjE

Kada je gorelo siroto naše Jarinje,
ostala pustoš grozna, mraka i zgarinje.
Proplakala crna uboga zemlja i voda.
Poslednje zrake svoje utrnula sloboda.

Jeste, da je plamenje žestoko sukalo.
Kamenje, znamenje nevolje, fijukalo.
Bilo je sve, kako Bog dragi ne miluje.
Zemlju srpsku đavo crni drma i siluje.

Ko je još svoje dobro rušio i palio
da bi dušu kroz tmušu crnu razgalio.
Ko je pristao da ga nazovu terorista?
Tu, u pristupu, nije čisto, odista!…

Jeste, da je bilo do kraja tugaljivo,
dok je neznani Mitar sebe spaljivo.
Mene, crna, ne beše u tome lomilu.
Da bejah mlađi, uskočio bih u tu gomilu.

Znao bi se sasvim razumno ophoditi:
pretke, uz retke pesme jasne voditi.
Mlađariju bi trebalo, brate, sačuvati.
Vrag crni naumio, slasno ih oduvati.

Setovale bi usne i mlađe i starije
da nerve smire oko te gnusne jadarije.
Pričao bih im strave druge – do zore.
Da se od bola svoga malo bar odmore.

Starog Vujadina, džina, da se prisete,
prošlosti duge i mračne, svete, proklete.
I sinova mu, krepkih, mladih vukova,
što polomi ih batina teška bukova.
Kada je gorelo siroto naše Jarinje,
ostala pustoš prava, strava i zgarinje.
Proplakala crna uboga zemlja i voda.
Iskre zadnje svoje iskapila sloboda.

Neka se prisete klete i mrske aramije:
što imadosmo, u slavu njima, u tami je.
Ozlilo nam se, tugo, vreme dugo, zaista.
Mladosno drvo, sekoše, da ne prolista.

Ne ostadoše s mirom ni rojni grobovi.
Ushtelo se nemiru da vavek budemo robovi.
I biće tako, dokle to prokleto zverinje
mrči i prči i ništi sveto Jarinje.

Moram ti reći, sinovče, prastaru istinu.
Laži će, kad tad, izaći gole na čistinu.
Znaće se ko je kome rane crne i teške solio.
Ko je koga, mukom i čemerom obolio.

Kada je gorelo siroto naše Jarinje,
ostala pustoš grozna, mraka i zgarinje.
Propištala uboga zemlja crna i voda.
Poslednje iskre svoje utrnula sloboda.

Jeste, da je plamenje svuda sukalo,
kamenje, znamenje mržnje ljute, fijukalo.
Bilo je sve kako Bog dragi ne miluje.
Zemlju srpsku đavo crni drma i siluje.

Gde si Dučiću, Rakiću, Šantiću, ćopiću.
U đurinoj kući, na Skadarliji, vatru popiću,
najvatrenijih stihova i Andrićeve proze.
Umreću, ako treba, od rodoljublja i nervoze.

Gde si Njegošu, brate Kusturica, Višnjiću,
Nogo, Raičkoviću, Miljkoviću, Tešiću…
Sveti Oče Nikolaju, Radičevića oba,
Bije li to iz nas ponos ili vapaj roba?

Kada je gorelo siroto naše Jarinje,
ostala pustoš grozna, mraka i zgarinje.
Proplakala crna uboga zemlja i voda.
Poslednje svice svoje utrnula sloboda.

Ne vidi se ovome ni kraja, ni početka.
Jarosni pesnik slaže redak do retka.
Piše o lepoti sreće, pravde i dobrote.
Diše za ljubav i radost koju mu neko ote.

Poštovani, pesma za danas, sutra i za večno. Napisao sam je pod uticajem svega što biva u srcu Srbije, a to je na Kosovu i Metohiji.
Ako ima prostora u vašem cenjenom internet glasilu- eto pesme, a eto i želje da ovaj tekst pročita što više i naših i njihovih.
Veliki pozdrav
Petar V Knežević, književnik i pesnik

Nikodima Milaša,8. Beograd
Petar V Knežević