Lekari ne pregledaju samo telo – oni „čitaju“ i šta govorimo. Određene reči i fraze nateraju ih da se dodatno zainteresuju, postave više pitanja i preispituju šta se zapravo dešava.
Jasan i detaljan razgovor sa pacijentom „dovede vas do 80% dijagnoze“, kaže dr Robert Birnbaum, glavni medicinski direktor mreže hitnih centara WellNow Urgent Care, koja posluje u pet američkih saveznih država. „Zato su reči toliko važne. One su najvažniji alat koji imamo u medicini za odrasle.“
Nema potrebe da koristite medicinski žargon koji ste pokupili guglajući simptome, dodaje on. Ako mu, na primer, pacijent kaže da misli da ima pneumokoknu upalu pluća, to zapravo usporava dijagnostički proces: lekar tada mora da se vrati na početak i pita zašto pacijent tako misli. Najkorisniji jezik je iskren, konkretan i fokusiran na promene koje je uočio tokom vremena i na to kako simptomi utiču na svakodnevni život, piše magazin Tajm.
Pitali smo lekare koje fraze im uvek zapadnu za oko — i zašto.
„Ovo traje već mesecima“
Kada opisujete simptome, ključno je da navedete koliko dugo traju. Možete upotrebiti reč poput „uporno“, kaže dr Džejms Tači, budući predsednik Američkog koledža za preventivnu medicinu. Njegovi pacijenti često kažu: „Mislio/la sam da će proći, ali nije“ ili „Nisam želeo/la da vas opterećujem, ali još uvek traje.“
„Činjenica da nešto traje znači da nije beznačajno“, objašnjava on. „To ne mora da znači da je ozbiljno ili opasno, ali znači da zahteva pažnju.“
„Simptomi mi se pogoršavaju“
Kada lekari čuju reči poput „pogoršava se“ ili „progresivno“, odmah se alarmiraju. Ti izrazi ukazuju na to da se stanje ne stabilizuje niti poboljšava — i da možda zahteva bržu reakciju ili drugačiji pristup.
„Savremeni život je naučio ljude da umanjuju svoje tegobe“, kaže dr Nikolas Koci, lekar hitne medicine i medicinski direktor EMS-a na Univerzitetskom medicinskom centru Raš. „Na društvenim mrežama bolest se često prikazuje kao slabost ili smetnja.“ Međutim, umanjivanje simptoma može odložiti lečenje. Iskreno priznanje da se stanje pogoršava pomaže lekarima da procene hitnost, dodaje on.
„Morao/la sam da prestanem da radim to i to“
Jedna od najvažnijih stvari koje lekari žele da znaju jeste koliko simptomi utiču na vaš svakodnevni život. Dr Birnbaum posebno obraća pažnju na rečenice poput: „ometalo mi je san“, „ne mogu da radim“, „ne mogu da jedem“, „ne mogu da hodam“ ili „morao/la sam da prestanem da radim to i to“.
„Kada neko kaže: ‘Nisam propustio/la nijedan radni dan pet godina, a sada sam morao/la da uzmem bolovanje jer je bol nepodnošljiv’ — to se sluša“, kaže on. To je snažan pokazatelj ozbiljnosti i često vodi detaljnijim ispitivanjima.
„Ovo je jače nego poslednja migrena koju sam imao/la“
Lekari često traže da ocenite bol na skali od 1 do 10, ali ti brojevi ne govore uvek celu priču. „Svačiji prag bola je drugačiji“, kaže dr Adam Stračer, glavni medicinski direktor i direktor primarne zdravstvene zaštite na Weill Cornell Medicine. Zato mu je važnije da pacijenti opišu kako se ovaj bol poredi sa prethodnim iskustvima.
„Ako neko često ima glavobolje koje su obično jačine 4 ili 5, a sada kaže da je bol 10 — to je značajna informacija“, objašnjava on. To ukazuje na odstupanje od uobičajenog stanja i budi sumnju da se dešava nešto novo.
„Imala sam naglu promenu snage“
Reč „nagli“ lekarima signalizira da se nešto promenilo u kratkom vremenskom roku, što često zahteva hitnija pitanja i ispitivanja. Dr Stračer posebno obraća pažnju na izraze poput: „nagli gubitak vida“, „nagli nedostatak daha“, „nagli gubitak snage“ i „nagli bol u stomaku“.
„Nagli, akutan početak bilo čega podiže nivo sumnje da je u pitanju nešto hitno“, kaže on.
„Osećam nedostatak daha“
Postoji grupa simptoma koji odmah deluju kao upozorenje. Među njima su: „nedostatak daha“, „nesvestica“, „slabost“, „utrnulost“, „promene vida“, „nenamerni gubitak težine“ i „krvarenje“. Ovi simptomi izazivaju veću zabrinutost jer su povezani sa ozbiljnijim dijagnozama, kaže dr Birnbaum, i često zahtevaju brzu obradu ili upućivanje specijalisti.
Kada čuje ovakve tegobe, postavlja precizna potpitanja: „Kada vam utrne stopalo? Da li stalno? Da li se pogoršava?“ ili: „Da li ste sada bez daha? Kako ste stigli ovde? Da li ste mogli da uđete peške?“
„Moramo da postavimo ta pitanja, jer kada se pojave ‘crvene zastavice’, moramo tačno da razumemo šta one znače pacijentu“, kaže on. Osoba koja je morala da bude pridržavana pri ulasku u ordinaciju izaziva sasvim drugačiji nivo zabrinutosti od nekoga ko je parkirao tri bloka dalje i bez problema ušao.
„Imam oštar bol u grudima koji se pojačava pri naporu, a smanjuje u mirovanju“
Jedno jednostavno pravilo: preciznost je važnija od opštih izjava. Lekari mnogo jače reaguju na jasne, konkretne opise nego na rečenice poput „nikada mi nije bilo ovako loše“, kaže dr Birnbaum.
„Kada se ne osećamo dobro — i ja sam takav — skloni smo dramatizaciji“, kaže on. Ali lekarima su potrebni tačni podaci o vremenu, okidačima i simptomima. Na primer, ako kažete da vam je temperatura tokom noći skočila na 39,7 i da imate jak, dubok kašalj, to odmah menja tok razmišljanja. „Tada prelazimo sa ‘obične prehlade’ na pitanje: da li je ovo upala pluća?“, objašnjava on. „Precizni opisi su presudni da bismo došli do suštine problema.“
„Imam porodičnu istoriju bolesti X“
Vaša porodična anamneza možda je već zabeležena u zdravstvenom kartonu. Ali to ne znači da je lekar pročitao svaki detalj — ili da se seća da je vaš otac imao infarkt sa 52 godine ili da je baka obolela od raka dojke u četrdesetim.
„Ogromna je razlika ako imate porodičnu istoriju bolesti zbog koje se testirate ili simptoma koji vas brinu, jer vas to stavlja u potpuno drugu kategoriju“, kaže dr Tači. „To svakog lekara navodi da zastane i kaže: ‘U redu, hajde da budemo sigurni da pristupamo ovome na pravi način, uzimajući u obzir vašu genetiku.’“
