Imajući u vidu odnos snaga na međunarodnoj sceni, Srbija bi trebalo da razlikuje kratkoročne ciljeve kojima bi nacija i države u sadašnjosti trebalo da se bave i ciljeve koje bi trebalo da zacrta za dalju budućnost, svesna da ne može da ih realizuje na prečac. Predsednik Atlantskog saveta u Srbiji Vladan Živulović smatra da u prvoj fazi treba da okončamo proces uključivanja u evroatlantske integracije – prijem u Evropskoj uniji, a pre toga NATO. (NATO-program Partnerstvo za mir je otvorio vrata Srbiji, 29. novembra, na nekadašnji najvažniji državni praznik sada nepostojeće SFRJ – što je, naravno, čista koincidencija).
Ocenjujući aktuelno stanje na našoj političkoj sceni, Živulović je istakao da su srpski političari „pokazali da nisu dorasli definisanju i realizaciji srpskog nacionalnog interesa“:
– Ne samo da ga političari nisu definisali, već nijedna politička stranka nije uključila srpski nacionalni interes kao deo svog političkog programa – kaže on, pozivajući da „emocije moramo da ostavimo po strani“.
– Bez obzira na to što su nas bombardovali pokazalo se da smo u takvim sukobima nemoćni i da u svetu koji odavno nije bipolaran nemamo veliki izbor – ili da budemo bombardovani ili da se pridružimo jedinstvenom bezbednosnom sistemu koji nudi NATO – kaže Živulović.
Ali, da bi to postigla, da bude prihvaćena u taj sistem, i dalje u EU, Srbija prvo treba da se okrene sebi i „sredi svoje dvorište“. Mnogi pod tim podrazumevaju da ekonomski ojača i postane prva sila u regionu:
– Kako god da se stvari postave, okretanje Briselu i ispunjavanje uslova EU jedini su put kojim Srbija može da stigne na cilj, da postane u svemu normalna evropska zemlja, sa stabilnom ekonomijom i dobrim odnosima sa susedima – ističe prvi čovek Atlantskog saveta.
Za Živulovića, kao i za većinu analitičara u Beogradu, kosovsko pitanje je već skinuto s dnevnog reda:
– Bojim se da smo, kada se radi o Kosovu, u razmišljanjima zakasnili. Propustili smo eventualne šanse i sada se malo pitamo kakva će biti njegova sudbina. Možemo da se bijemo u grudi, ali je jasno da će problem Kosova i Metohije rešiti međunarodna zajednica.
Legitimno je i teritorijalno
Srpski nacionalni interes, kao interes naroda koji nije etnički ni teritorijalno homogen, nameće demokratska sredstva ostvarenja – govorio je đinđić.
„To, naravno, ne znači da miroljubivost treba tumačiti kao odustajanje od svih zahteva koji se tiču kolektivnog identiteta. Zahtev Srba u pograničnim regijama Hrvatske da budu izuzeti od nadležnosti buduće hrvatske nacionalne države u potpunosti je legitiman i ni u kom slučaju ga ne treba odbaciti kao ratnohuškački. Time što je u Briselu izjavio da srpsko pitanje u Hrvatskoj nije teritorijalno pitanje, Milošević je, zajedno sa prljavom vodom rata, iz korita izbacio dete nacionalnog interesa.“, pisao je devedesetih godina đinđić.
Ovu priču o srpskom nacionalnom interesu, koji niko ne vidi jasno i zaokruženo, ni kao akciju, niti kao cilj, završavamo mislima prvog predsednika prve demokratske vlade Srbije u ovom veku Zorana đinđića, ubijenog upravo u trenutku kad je lansirao stav da „rešenje kosovskog pitanja više ne sme da se odgađa“.
„Maksimalistička nacionalna politika Slobodana Miloševića izduvana je kao prazan balon. Ne samo što je promašila sve svoje ciljeve nego je kompromitovala i diskreditovala i sam pojam srpskog nacionalnog interesa. Fatalni krug je na taj način zatvoren. Pošto je srpski nacionalni interes predao u ruke bogovima rata, Milošević je došao do tačke u kojoj svaki zahtev za mir znači negiranje ili prećutkivanje srpskog nacionalnog interesa „, izjavio je đinđić deceniju pre nego što će postati premijer i natovariti na pleća kosovski problem. U knjizi „Srbija ni na Istoku, ni na Zapadu“, koja sadrži đinđićeve stavove o ključnim pitanjima Srbije, nalazimo i ovaj stav o Miloševićevoj pogubnoj politici:
„čovek koji je svima probio glavu neobičnim zahtevom da svi Srbi žive u jednoj državi… doveo je srpski nacionalni interes u kritičnu situaciju. Možda čak u opasnost da bude potpuno poništen, da se na zvaničnim međunarodnim mestima glasno ne pominje, kao da je neka nepristojna i skaredna reč. Dospeli smo u situaciju da se izvinjavamo što smo Srbi, da se pravdamo ili izbegavamo sve razgovore na tu temu.“
Srećom, tu đinđićevu proročku ocenu pozicije Srbije na međunarodnoj sceni 90-ih godina prošlog veka počela je da menja već njegova vlada, posle dramatičnih promena oktobra 2000.
