Živorad Jovanović, karijerni diplomata koji je velikom smenom vlasti oktobra 2000. isključen iz diplomatije, i posle šest godina je posvećen temama kojima se bavi ovaj sektor svake politike. Nije nekritičan prema vremenu kad je bio na čelu jugoslovanske diplomatije, ali je sada vrlo kritičan prema vrhu dosadašnje, SCG, i sadašnje, srpske diplomatije. Najviše zamera što smo, kao država, popustljiviji, čak snishodljivi, više nego što se mora. Dajemo više nego što se od nas traži.
• Ako biste upoređivali period kad ste Vi bili ministar i vreme posle, šta biste istakli kao svoj uspeh, a šta kao propust? Kako kroz tu prizmu vidite sadašnju našu diplomatiju?
– Ovo što kažem je subjektivno viđenje, naravno. U moje vreme, u prvom planu je bila izrazita težnja za nezavisnom i samostalnom spoljnom politikom. Koliko je, međutim, bilo veštine da se ta težnja ostvari, a koliko smo preterali u tome, pokazaće istorija.
Ali, sa ove distance, moguće je da nismo uvek bili dovoljsno svesni ograničenja u međunarodnim odnosima posle kraja hladnog rata i novog načina u zaštiti nacionalnih i državnih interesa tadašnje Jugoslavije. Moguće je, na primer, da smo u kritičnom periodu, kad sam ja bio ministar inostarnih poslova (uoči NATO- agresije na Jugoslaviju), previše očekivali od Rusije i njenog predsednika Borisas Jeljcina, više nego što je Jeljcin bio spreman ili bio u mogućnosti da pruži podršku Srbiji.
Ako je to tačno, onda je još tačnije da nova vlast od promena 2000, a naročito posle 2003, nije spremna, nema hrabrosti da prihvati ni onoliko podrške koliko je Putinova Rusija spremna da pruži Srbiji.
Za svet ravnopravnih
• čime se bavi Beogradski forum, ko su osnivači i kako ocenjujete dosadašnje aktivnosti?
Beogradski forum, čije je geslo „Za svet ravnopravnih“ a među čijim osnivačima su, pored našeg sagovornika, Mihajlo Marković, Gavro Perazić, čedomir Mirković, nastao je pre sedam godina i sada okuplja oko 400 intelektualaca, sa tri ogranka – u Nišu, Požarevcu i Jagodini. Predstoji osnivanje filijala u Novom Sadu, Subotici i Zrenjaninu.
Izdali su tridesetak knjiga, čije su poruke i sadržina proistekle iz rasprava na njihovim okruglim stolovima i tematskim konferencijama – „Strategija razvoja u nestabilnim uslovima“, „Nezaposlenost i siromaštvo u Srbiji“, „Autonomija Vojvodine“, a najnovije izdanje je „Kosovsko ogledalo“ koje je napisao naš sagovornik kao neku vrstu freske zbivanja koja su prethodila, pa i predodredila, predstojeći rasplet kosovske enigme.
• I u čemu je razlika između diplomatije kojoj ste vi bili na čelu i ove, nove?
– Mi smo evopsku orijentaciju shvatali kao ravnopravno uključivanje Srbije u ekonomske, tehnološke i druge evropske integracione tokove, s tim da u EU budemo primljeni pod istim uslovima kao i sve druge zemlje Jugoistične Evrope. Pri tome smo zadržali odnose sa svima koji su nas prihvatali, bez štete po našu evropsku opciju. A današnje vlasti kao da put u EU vide preko slabljenja odnosa sa Rusijom, Kinom, Indijom, Indonezijom, Južnom Afrikom, Nigerijom, Latinskom Amerikom i arapskim zemljama…
Jovanović tome dodaje da smo „na tom putu izgubili mnogo“. A u čemu je perspektiva Srbije?
– Srbija treba da utvrdi strategiju svoje spoljne politike, s tim da se ona ne ograniči na NATO, jer to ne čine ni njegove najstarije članice. Da bi iskazala privrženost evropskim vrednostima, Srbija ne treba da nudi NATO-u više nego bilo koja njegova članica.
• Kažete da su nove vlasti „snishodljive prema Zapadu“. Ali, da vas podsetim na detalj iz Vašeg „Kosovskog ogledala“: Kad ste u „Tajmu“ videlu fotografiju Ričarda Holbruka sa teroristima OVK, pitali ste ga – pred početak njegovih pregovora sa Slobodanom Miloševićem – zar to ne znači da SAD faktički priznaju ovu terorističku grupaciju. On je osorno odgovorio, ne Vama nego Miloševiću, a ovaj je „nonšalantno skrenuo razgovor“. Pa zar to nije bila snishodljivost prema emisaru velike sile?
– Nije. Sasvim otvoreno vam kažem da nam je tada bilo najvažnije da očuvamo pregovore radi kojih je Holbruk došao u Beograd. A posle Holbrukove, jeste, oštre reakcije – kako Milošević dopušta da njegov ministar spoljnih poslova može da dovodi u pitanje njegovo (uzgred, providno) objašnjenje kako je došlo do objavljivanja te „nesrećne fotografije“ u „Tajmu“ – ja sam bio prosto uplašen da sam svojim istupom ugrozio te pregovore. Milošević je u tom trenutku postupio veoma vešto, a ne snishodljivo, mene ničim nije dezavuisao, nijednu moju reč nije doveo u pitanje, a kamoli da je tražio moje izvinjenje Holbruku, već je tom nonšalancijom, ma koliko Holbruk bio besan zbog mog „ispada“, spasao te važne pregovore.
Evropa se opamećuje
• Da li se menja sadašnja politika Evrope prema svetskim zbivanjima i ponašanju Amerike?
Da! Evropa se opamećuje. Gerhard Šreder, odgovoran za učešće Nemačke u agresiji na Jugoslaviju, usprotivio se uključivanju svoje zemlje u „savezničkom“ napadu na Irak. Može se reći da su time postavljeni standardi, i za Nemačku i za Evropu, da više nikoga, pa ni SAD, ne prate u vojnim operacijama koje se preduzimaju bez prethodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN.
• Znači, Vi smatrate da je Milošević bio svestan okolnosti i odgovorno delovao?
– On je u ovom slučaju našao izlaz iz neugodne situacije, kako bi se sačuvali dijalog i odnosi sa SAD. Kao što je zaslužan za uspeh pregovora u Dejtonu, tako je zaslužan i za nastavak ovih pregovora koji su bili prava serija susreta. Ne obraćajući nimalo pažnje na Holbrukov odglumljeni bes, on mu se mirno, gotovo nonšalantno obratio: „Kako je Keti, da li je uspela da izdejstvuje oslobađanje onih novinara iz turskih zatvora?“ (Holbrukova supruga Keti Norton je bila aktivista jedne nevladine organizacije za praav novinara). U tom neobaveznom tonu razgovor je nastavljen još nekoliko minuta, a onda se prešlo na teške ksovske teme. Mogu da tvrdim da se Milošević ponašao državnički odgovorno, uveren da sa SAD može da postigne dogovor o mirnom političkom rešenju problema na Kosmetu, slično kao u Dejtonu za BIH.
• Ali, na kraju se to završilo agresijom…
– Danas sa sigurnošću znam da je Amerika tada imala globalni interes da vojno interveniše na Kosovu i Metohiji, nezavisno od drugih svojih interesa. NJen prvi interes je bio presedan, za intervenciju bez saglasnosti Saveta bezbednosti, „pravo na humanitarnu intervenciju“. Zar Kondoliza Rajs nije nedavno, odgovarajući na novinarsko pitanje kako SAD mogu da planiraju da intervenišu protiv Irana kad je jasno da neče dobiti saglasnost ostalih članica Saveta bezbednosti, odgovorila „pa mi smo to već uradili na Kosovu“! Drugi važan interes SAD je bio da dobiju opravdanje za premeštanje svojih vojnih efektiva u Nemačkoj i Srednjoj Evropi na jugoistok, bliže Kaspijskom regionu i jugozapadnim granicama Rusije i Kine. Jer, ne samo da je prisustvo tih američkih i NATO trupa, posle rušenja Berlinskog zida, bilo bez svrhe, već je postalo ozbiljno opterećenje za američko-nemačke odnose.
Lična karta
Rođen 14. novembra 1938, Živadin Jovanović je imao 25 godina kada je, stekavši diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu, postao diplomata. Prva inostrana služba mu je bila mesto vicekonzula u Torontu (1986), a onda više od decenije u Africi – savetnik u ambasadi u Najrobiju (1974) i ambasador u Luandi (1988).
U vreme vladavine Slobodana Miloševića, prvo pomoćnik ministra inostranih poslova (1995), došao je na čelo diplomatije SRJ 1998, do oktobarskih promena 2000. Jedan je od osnivača Beogradskog foruma, sada i njegov predsednik. Bio je republički poslanik 1996. i savezni 2000. Govori engleski, portugalski, francuski i ruski. Objavio je knjigu „Ukidanje države“, a njegovo najnovije delo je „Kosovsko ogledalo“. U braku ima dve ćerke.
• Pa, je li to postigla?
– Amerika je uvukla i Evropu da bombarduje samu sebe, da zakrči Dunav, žilu kucavicu Srednje i Jugoistočne Evrope i najracionalnih transport preko celog kontinenta. Porušeni mostovi nisu samo srpski, to su evropski mostovi. Amerika je, u stvari, zaustavila indipendističke tenedencije Evrope i demonstrirala da je Amerika, a ne sama Evropa prva sila Starog kontinenta.
• Vratimo se kući. Kako ocenjujete najnovija previranja u vrhu svoje partije, SPS?
– Prvo, bez levice, Srbija je nemoćna, ne može da pokrene svoje potencijale. Drugo, Srbiji i njenim evropskim prijateljima neophodna je snažna, demokratski uređena socijalistička partija, koja ima svoj identitet i svoje pravo mesto u višepartijskom parlamentu. Ja sam opredeljen za jačanje Socijalističke partije, jer bi sve druge opcije bile rasipanje energije.
• Možemo li malo konkretnije? Na primer, kakve šanse partiji nude pretendenti na funkciju Slobodana Miloševića?
– Evo, da budem jasniji: od životnog je značaja veza SPS sa radništvom i seljaštvom, mladima i inteligencijom, profesionalnim savezima i srednjom klasom, sa nezaposlenima i penzionerima. SPS je, međutim, smanjio, ako se nije i sasvim odrekao prisustva u tim slojevima, izgubio identitet i udaljio se od sopstvenog programa. Pitanje je, dakle, kako ispraviti te devijacije. Prvi uslov je da SPS odgovori da li podržava liberalni i korporativni kapitalizam i globalizam ili društvo socijalne pravde i princip ravnopravnosti u međunardonim odnosima. Od odgovora na to suštinsko pitanje zavisiće perspektive i uticaj SPS. Zaj odgovor duguje rukovodstvo partije. Lično, nisam siguran da li ono, takvo kakvo je, u stanju da pruži uverljiv odogovor.
