Nedavno je izdavačka kuća „Politika” objavila knjigu Ljubodraga Stojadinovića Ratko Mladić: između mita i Haga. To je delo jednog istoričara amatera. Stojadinović je vojno-politički analitičar lista „Politika” i bivši oficir JNA. Moj razlog da komentarišem Stojadinovićev opus je dvostruk: profesionalni i lični.
Razmatrajući sukob između Radovana Karadžića i Ratka Mladića, Stojadinović piše da Karadžiću nije prijala snažna konkurencija Mladića, zbog generalove popularnosti u narodu. Pouzdano znam da Karadžić nikada nije smatrao Mladića kao nekakvog rivala: on, prosto, nije imao razloga da Mladićevu harizmu smatra kao neku pretnju jer činjenica je da je bio jednako kao i Mladić uvažavan u narodu. No, Stojadinović ovako piše: „Radovan Karadžić, koji je već bio uveren u svoje natprirodne državničke osobine, nije mogao da odoli komandantskom izazovu,(…) u jednom trenutku video je sebe samo korak do sveobuhvatne titule vrhovnog i blešteće maršalske uniforme”.
Na stranu to što Karadžić zapravo nije voleo uniforme. Ključna stvar koja smeta Stojadinoviću jeste to što je Karadžić u avgustu 1995. godine postavio sebe za glavnokomandujućeg, a Mladića za svog savetnika. Taj korak, veli on „je možda upravo vodio (…) propasti politike koja je imala državotvornu ambiciju”. Stojadinović, tako, zamera jednom predsedniku države, Karadžiću, što je želeo da uspostavi „kontrolu nad vojskom”, optužujući ga pri tome da mu je ambicija bila „apsolutna vlast.”
Ne znam je li Stojadinović pročitao kapitalno delo o vojnoj strategiji Karla fon Klauzevica „Vom Kriege”. Njegova famozna misao da je „rat samo nastavak politike drugim sredstvima” često je citirana, ali generalno slabo shvaćena u širem kontekstu njegove filosofije rata. Naime, on daje primat civilnim vlastima nad vojnim, upravo zato što rat proističe iz politike. I zato što je rat instrument politike, jer rat „pripada politici”. Zato bi se možda moglo reći da je Klauzevic bio vojno-politički analitičar – baš kao Stojadinović. Ali ako naš srpski Klauzevic nije stigao da pročita svog pruskog kolegu, pretpostavljam da je čitao Lenjina koji je rekao da je „politika samo razlog a rat je samo oruđe, a ne obratno. Konsekventno, preostaje samo da se vojno mišljenje subordinira političkom”. I nekadašnji francuski predsednik Žorž Klemanso je rekao da je „rat previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima”. Upravo je to Karadžić instinktivno shvatio. Ja sam zamerao Karadžiću mnoge stvari, ali njega sigurno nije zanimala „apsolutna vlast”, nego samo država. I dobili smo Republiku Srpsku.
Moj drugi, lični razlog da se pozabavim Stojadinovićevom knjigom tiče se moje časti; Stojadinović me je primorao da je branim. On piše o epizodi zarobljavanja Unprofor vojnika i oficira, a posebno o zarobljenom kanadskom kapetanu Patriku Rehneru. Stojadinović citira Rehnerovo svedočenje u Haškom tribunalu: kako sam ja, navodno, ćaskao s njim, ali da nisam, kako je naveo, „skrivao oduševljenje zbog okolnosti u kojima su se našli oficiri UN-a”.
Ja ću da citiram hašku verziju: „…in Mr. Zametica’s case, he even seemed quite content withe the response of the military…” E sad, reči „he even seemed quite content” ni u snu se ne mogu prevesti kao što to Stojadinović radi, kao „nije skrivao oduševljenje” nego samo kao „on je čak izgleda bio sasvim zadovoljan”. Stojadinović piše da je to bilo „relativno iskreno svedočenje oficira”. To svedočenje je dostupno na www.un.org/icty. Ali nije problem u tome što Stojadinović tako drsko falsifikuje jedno svedočenje, nego u tome što Rehner, ne samo što nije „relativno iskreno” svedočio, kako „Politikin” komentator kaže, već je apsolutno sve slagao.
Posle NATO bombardovanja naših skladišta municije kod Jahorinskog potoka, ministar inostranih poslova Aleksa Buha me je zamolio da pođem s njim u obilazak mesta bombardovanja. Kada smo stigli na to mesto ubrzo sam primetio Rehnera vezanog za banderu. Nekoliko metara udaljen od njega je stajao vojnik. Prišao sam Rehneru, izrazio žaljenje zbog svega što se desilo i nadu da će kriza ubrzo biti okončana. Rehner nije progovorio ni reči. Zatim sam se obratio vojniku i zamolio ga da pripazi Rehnera, rekao sam mu: „Ovaj čovek je naš prijatelj, osiguraj da ima dovoljno hrane i vode”. Vojnik je obećao da će tako i uraditi. Vratio sam se do Rehnera i preneo mu šta sam se dogovorio s vojnikom. I dodao da je to maksimum što mogu u tom trenutku da uradim za njega. Rehner je samo klimnuo glavom.
On je priznao na svedočenju da nije nikada za vreme zatočeništva bio fizički maltretiran. Ali žalio se da je bio ponižen i izdan od strane Srba sa kojima je prethodno održavao kontakte. Istovremeno je bezočno lagao o meni. Ni Karadžić ni Mladić ga tada ne bi mogli osloboditi, a kamoli ja – takvo je bilo ogorčenje u narodu zbog NATO udara.
