Do 2005. godine ulogu hostela su u velikim gradovima Srbije preuzimali učenički i studentski domovi, jer je u starom Zakonu o turizmu hostelski smeštaj bio nepoznat. Tako su uprave skoro svih domova u prestonici i Novom Sadu iskoristile pravo na „dodatnu delatnost“ koju im pruža Zakon o učeničkom standardu. Domovi mogu da ugoste turiste samo kada redovni stanari odu kućama za raspuste i državne praznike, ali su ostali u poslu i pored sve više privatnih hostela, koji su otvoreni tokom cele godine. Milovan Pavlović, direktor Učeničkog doma „Jelica Milovanović“, kaže za „Vesti“ da se ne plaši konkurencije, jer na 465 njihovih kreveta mogu da računaju i velike grupe učesnika na seminarima, sportskim takmičenjima…
– Oko 450 gostiju iz Slovenije već je rezervisalo smeštaj za doček 2007 – napominje Pavlović. Sada imaju oko 7.000 noćenja godišnje, a plan im je 10.000 noćenja. Sagovornik „Vesti“ kaže da su mu ideju o otvaranju vrata turistima dale uspomene na mladost, kada je putovao „interrejlom“ i spavao u hostelima.
Komfor
Da bi hostel postao član „Hosteling internešenela“, mora da ima najmanje 20 kreveta. Broj ležaja u sobi nije ograničen, ali predstavnik ove međunarodne organizacije utvrđuje da li su sobe komforne, da li gosti imaju na raspolaganju dovoljan broj kupatila i toaleta. Hostel mora da ima recepciju i zaposlene koji govore svetske jezike i raspolažu informacijama o Beogradu i hostelima u susednim zemljama.
– Najvažniji uslov su higijena smeštaja i bezbednost. Zakonom su već propisani higijenski uslovi u domu, a u susedstvu su nam ambasade i zgrada Predsedništva Srbije – ističe Milovan Pavlović.
– Uz pomoć Ferijalnog saveza Beograda 2000. godine sam stupio u vezu sa međunarodnom organizacijom „Hosteling internešenel“ (HI), kako bi naš dom dospeo u njihov adresar. Kod nas odsedaju najviše Evropljani, ali je sve više gostiju iz Japana, Koreje i drugih zemalja Azije, Južne Amerike, Afrike. Već pet godina redovan je i naš najstariji gost, šezdesetogodišnji profesor iz Poljske. Prošle godine smo odjednom ugostili 450 članova međunarodne asocijacije ekonomskih fakulteta Ajzik, a redovno nam na seminare dolazi i 50 članova međunarodne asocijacije studenata medicine – kaže Pavlović. I pored toga što zadovoljno trlja ruke, on napominje da Beogradu nedostaju pravi hosteli, jer je stranih turista sve više.
– LJudi sa rančevima su najbolji gosti jer su skromni, pošteni i nikada ne prave nevolje. Najradije borave u hostelima, i to ne samo da bi uštedeli, nego i zato što mogu da se druže sa ljudima iz Beograda i drugih zemalja. Do sada je samo jednoj gošći ukraden laptop, koji nije ostavila u našem sefu. Smanjili smo joj cenu boravka za vrednost ukradene imovine jer je preporuka ipak najbolja reklama. A gošća iz NJujorka je, po povratku u SAD, preporučenom poštom poslala ključeve sobe, koje je zaboravila da ostavi na recepciji! – kaže Pavlović.
Hoteli samo za imućne
U Beogradu se smeštaj u najjeftinim hotelima, u blizini železničke i autobuske stanice, ne može naći za manje od 35 evra, i to je cena dvokrevetne sobe bez kupatila. Prosečna cena u hotelima sa tri zvezdice u centru grada je 55 evra i više, za dve osobe u komfornoj sobi. U malim privatnim hotelima noćenje i doručak za dve osobe je najmanje 85 evra. Tim cenama se dodaje i boravišna taksa od oko dva evra dnevno, tako da se boravak u hostelima najviše isplati turistima i poslovnim ljudima koji dolaze na nekoliko dana.
Kamij Gotje (22), student ekonomije iz Pariza i njegovi prijatelji su na proputovanju po istočnoj Evropi, a za Dom „Jelica Milovanović“ su saznali na Železničkoj stanici od drugih turista.
– Tražili smo jeftin i čist smeštaj u centru grada. Ovaj hostel se ne razlikuje od pariskih, osim što su kupatila u drugim zemljama veća, i bolje opremljena – kaže Kamij. NJegovom drugu Anriju se ne dopada samo to što je mešovito društvo iz Francuske moralo da se razdvoji u „muške“ i „ženske“ sobe.
Cenovnik je uprava doma formirala upoređujući cene sa hotelima i drugim hostelima, a za nekoliko evra nudi i obroke. Grupne posete mogu da učestvuju u sastavljanju jelovnika, tako da 50 „redovnih“ Amerikanaca uporno traži sarme, punjene paprike i roštilj, iako priznaju da im je ponekad teško da svare srpsku hranu.
