Državni sekretar SAD Kondoliza Rajs izjavila je posle sastanka sa ministrom spoljnih poslova Švedske Karlom Biltom da će ,,SAD, ako se Priština i Beograd ne dogovore, priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova”. Time je Vašington minirao napore „trojke” i poslao jasan signal Prištini da može otvoreno da opstruiše sadašnju fazu pregovora, mirno čekajući 10. decembar. Koji su razlozi ovakvog američkog stava?
Na Zapadu se već godinama tvrdi kako je ,,svakom realnom političaru u Beogradu jasno da je Kosovo izgubljeno 1999. godine kada su tamo umarširale trupe NATO-a i kada je prekinuto proterivanje stotina hiljada Albanaca od Miloševićevog režima, ali da niko nema hrabrosti da istupi pred srpski narod i da jasno kaže da Kosovo nikada više neće biti sastavni deo Srbije”. Zapadni mediji ponavljaju i da je ,,kosovskim Albancima nezamislivo da žive pod srpskom dominacijom, makar ona bila samo simbolična, da bi se pre priključili Gvineji Bisao nego Srbiji, da to znaju i Beograd i međunarodna zajednica, ali i da uprkos tome mnogi ne žele da uzmu u obzir ove činjenice”.
Dakle, o činjenicama je reč! One su prilično poznate, ali ih je potrebno ponoviti. Tvrdnja da je NATO napao Jugoslaviju 1999. godine da bi sprečio humanitarnu krizu zaslužuje otprilike isto onoliko poverenja koliko i tvrdnja Nemačke 1939. godine kada je napala Poljsku, da želi da spreči „krvoproliće u Poljskoj”. Jer, visoki komesar UN za izbeglice (UNHCR) izvestio je da su prve izbeglice sa Kosmeta registrovane 27. marta, dakle tri dana nakon što je počelo bombardovanje. Posle mesec dana bombardovanja, na Kosmetu je, na obe strane, bilo mnogo više civilnih žrtava nego tokom tri meseca koja su prethodila ovom ratu.
NATO je 1999. izjavio da je napao Jugoslaviju da bi je primorao da potpiše „mirovni sporazum” iz Rambujea. Prema Ženevskoj konvenciji, svaki sporazum koji je iznuđen na silu, ili pod pretnjom sile jeste nevažeći. Princip neupotrebe sile, formulisan članom 2. poglavlja 4. Povelje UN, obavezuje sve države da se uzdrže od pretnje upotrebom sile, ili upotrebe sile. Postoje samo dva izuzetka od ovog principa: individualna ili kolektivna samoodbrana od oružanog napada, član 51, ili upotreba sile odobrena od Saveta bezbednosti UN kako bi se povratili mir i bezbednost, član 39. Sa pravnog gledišta, napad na Jugoslaviju 1999. godine bio je otvoreni čin agresije na suverenu državu, po definiciji agresije koja je data rezolucijom 3314 Generalne skupštine UN iz decembra 1974.
Dakle, to su činjenice, a Srbija se sada poziva da „prihvati realnost”. Naravno, niko ne poriče da je problem Kosmeta postojao godinama. Sa različitim rezultatima, tim problemom bavile su se dve Jugoslavije, Kraljevina i SFRJ. Upravo je SFRJ dala Albancima na Kosmetu sva prava, pa je ipak došlo do pobune 1968. i 1981. godine. Ako je stav Zapada da Kosmet treba da bude nezavisan zbog toga što je Milošević ukinuo autonomiju južne srpske pokrajine i što su pod Miloševićem Albanci doživljavali to što su doživljavali, šta ćemo s periodom kada su Albanci bili u Kraljevini Jugoslaviji i u SFRJ? Šta je bilo na Kosmetu od 1941. do 1945. znamo, ali to u SAD, pa i u Evropi zaboravljaju. Rutinski se ignoriše ne samo istorija, već i zdrav razum. U korist srpske štete.
Američki predsednik Džordž Buš namerava da priznavanjem „realnosti na terenu” razveje kosovski mit. Naime, Amerikanci smatraju da ni za koga nije korisno da živi od mitova i Vašington zastupa pragmatičan pristup. Nije u pitanju samo Kosmet, tu je i Kipar, pa i Kina. To su tri slučaja revolucionarne politike Bele kuće, koju je Buš rezimirao kao od Boga blagoslovenu misiju da se promeni svet i da se SAD kroz taj proces učine bezbednijim. U osnovi te revolucionarne politike jeste stav da teološke crvene linije treba da budu pređene ako neki model ne funkcioniše. Vašington je nekoliko puta naglasio „da kiparske Turke neće ostaviti na cedilu”, a oko Kine na delu je stav „da jedna Kina predstavlja sredstvo, a ne cilj, jer to nije postojeće stanje stvari”. Drugim rečima, formulacija o jednoj Kini „čisti” se od ideje da SAD prihvataju da Tajvan predstavlja deo Kine.
Razbijanje mitova ključna je taktika Bele kuće. Bušova revolucija za sada teče po planu i odražava ono u šta američki predsednik veruje. On veruje da u političkom domenu sredstvo predstavlja vojna moć i da je glavno pravilo politike konstantan pritisak, sve dok neko ne uzvrati na pritisak. Kada se to dogodi, menja se kurs. Moskva je to prva shvatila, Kina se ubrzano naoružava da uzvrati pritisak. Za Vašington je neshvatljivo da se Srbi i dalje drže kosovskog mita, i pored bombardovanja 1999.
Zapravo, ova američka administracija je ideološka, ali deluje pragmatično. Ona gazi one narode koje može da zgazi.
