čovek ne može a da se ne divi Mlađanu Dinkiću. Ponovo se sa malih ekrana smeše tanke usne ministra ekonomije. Nakon što su ljudi izgubili svaku veru u vajdu od besplatnih akcija (što je bila jedna od Dinkićevih velikih predizbornih priča) i tek što je preživeo medijsko „razapinjanje“ zbog olako datih obećanja u vezi sa „Fijatovom“ investicijom u kragujevačkoj „Zastavi“, a „prokleti“ Rusi uplatili tranšu za NIS, ministar putuje po Srbiji i širi (predizborni) optimizam.
Srbima oslabljenih refleksa, a preko Tijanićevog javnog servisa lider G17 plus šalje novu šarenu lažu. Ne jednu! Dve, u dva dana! Prvo je u razgovoru koji je sa njim lično vodio glavni i odgovorni urednik informative moćnog RTS-a Nenad LJ. Stefanović, vaskolim vozačima starih „jugića“ i ostalih benzinaca u poluraspadajućem stanju, poručio da će država kreditirati kupovinu novog „punta“ po sistemu „staro za novo“. Mi njima „jugo“ od deset leta i stariji, a kragujevačka fabrika nama sveže montiranog „punta“. Država će na tom poslu, a sve zbog sigurnosti srpskih vozača i čistoće srpskog vazduha, a malo i zbog italijanskog partnera, da zalegne za oko 1.000 evra u proseku. Maloprodajna cena novog „punta“ biće tako 5.999 evra, a sa kamatom od 4,5 odsto godišnje mesečna rata buduće vlasnike italijanskog vozila koštaće stotinak evra.
Ne samo što smo Italijanima dali sve što se može dati, počev od besplatnog zemljišta i ogromnih državnih para kao dela investicije, sada treba i motivisati Srbe da kupuju automobile, pa makar i na štetu državne kase. I sve to u godini velike finansijske krize kada nam sa svih strana stiže poruka da štedimo, a krupne investicije ostavimo za bolje dane.
Neke slabije račundžije nisu još ni završile računicu o koristi novog Dinkićevog izuma za kućni budžet, a već im se ministar osmehuje iz Bora. Grada u izumiranju, gde samo rudari i ugljen-monoksid opstaju. On, veliki zagovornik liberalnog tržišta i kritičar države kao poslodavca, objavljuje – država postaje većinski vlasnik rudarsko-topioničarskog basena Bor. Svoja potraživanja pretvoriće u vlasništvo nad rudnikom kojem nikako da se posreći sa tenderima.
Juče je Dinkić sa svojom G17 plus svitom posetio Zaječar i dok ovo pišem nemam informaciju koju je to optimističnu vest doneo u timočki kraj. Šta god njegov kofer lakih obećanja nosio, još jači utisak ostavlja nepokolebljivost Mlađana Dinkića da nema tih prijemčljivih obećanja kojih se on neće prvi dograbiti.
Ključno pitanje je ko je lideru G17 plus, o kojem su doskora mediji trubili kao otpisanom iz vladajuće koalicije, a on uzvraćao o nedostatku autoriteta ove vlade, aludirajući na samovlašće Borisa Tadića, dozvolio da se ovoliko šepuri? Tadić ili moćni ovdašnji tajkuni? Ako je predsednik, da li to pravi „navlakušu“ za brzopletog Dinkića ili ga ponovo sprema za prihvatljivog budućeg predizbornog partnera? Ako je onaj drugi „predsednik“, kako Miškovića poltronski oslovljava njegovo okruženje, onda je Dinkiću samo nebo granica. Jer, što kaže vic: „Kosovo je Srbija – sve ostalo je Delta.“
