Slučaj jednog bračnog para u godinama, koji je došao u Australiju pre pet godina iz Beograda, upozorava da australijski propisi o sticanju staračkih penzija nisu nimalo jednostavni kako se mogima čini i da bi svako ko dolazi trebalo da dva puta proveri sve mogućnosti, ali i uslove. Oni, na primer, kao verujemo ni mnogi drugi, nisu znali da po postojećim propisima svako mora da provedete najmanje deset godina ovde kako bio dobio starosnu penziju, pa makar bio državljanin i imao i više od 65 godina života.
Radi se o bračnom paru koji je 2003. godine došao na poziv rođaka, u ulozi negovatelja. Jedan od njih, suprug u 61. godini života, ima i državljanstvo Australije. Posle četiri godine, zbog porodičnih nesuglasica dolazi do raskida ugovora o negovanju strica. Ovih dana par je morao da se iseli iz stana svog rođaka i trenutno čeka na državni smeštaj za socijalno nezbrinute.
Iako čovek ima punih 65 godina, našao se u neverici kad je saznao da nema pravo na sticanje starosne penzije, a iz sličnih razloga ne može da traži ni invalidsku penziju. Umesto „prave“ penzije oni sada dobijaju posebnu socijalnu naknadu od oko 400 dolara dvonedeljno što je, još bez stana, ispod granice za normalan život dvoje ljudi koji nemaju ni krov nad glavom. Da ispunjavaju uslove za penziju imali bi dvostruko više, blizu 900 dolara dvonedeljno za oboje.
Uz svakodnevnu brigu kako da se preživi, muči ih i pitanje da li su građani drugog reda?
Potražili smo tumačenje u Centrelinku i tamo dobili potvrdu da propisi, nažalost, nisu na strani ovo dvoje ljudi.
Nije, naime, presudno da se dođe u 65. godinu života i time automatski dobije pravo na penziju. Postoji, naime, i „začkoljica“ sadržana u dopunskom propisu,“sitnijem pismu“, da se pre toga od podnosioca zahteva traži da ovde provede najmanje deset godina života, bez prekida. Od ovog su izuzete neke kategorije, kao izbeglice recimo.
I u vizi koja je bračnom paru odobrena, stoji da imaju pravo na posebna primanja, ali posle određenog perioda.
