Tokom poslednjih nekoliko meseci pisao sam kolumne nabrajajući „neprijatne istine“ o Bosni, Kosovu i Srbiji. Umesto da razmisle o mojim komentarima, mnogi više kritički nastrojeni čitaoci naprosto su ljutito uzvratili, „A kako stoje stvari s vašom zemljom?“ To pitanje ima smisla. Zato sam ove nedelje nabrojao deset pitanja koja čine da Sjedinjene Države postižu manje nego što bi mogle i manje nego što bi trebalo. Takođe bih dodao da bi mi bilo lako da nabrojim najmanje sto kvaliteta koji me čine ponosnim što sam Amerikanac. Ali to je za neki drugi put.
1. Kultura oružja. Priznajem da to ne razumem u punoj meri, ali veliki procenat Amerikanaca fanatično brani svoje pravo da lako kupuje, poseduje i nosi sve vrste vatrenog oružja poznatog čovečanstvu. Ubistva predsednika, ubijanje slavnih ličnosti kao što je Džon Lenon i masakri u školama i na drugim mestima apsolutno ne utiču na ovo fundamentalno verovanje. Oko 60 miliona ljudi poseduje vatreno oružje i oko 30.000 ljudi svake godine strada od tog oružja, u samoubistvima, ubistvima i nesrećnim slučajevima.
2. Nedostatak kritičkog mišljenja o našem sistemu demokratije i njegovoj primeni. Od rođenja nas uče da je naš sistem demokratije najbolji na svetu. Mi smo na to izuzetno ponosni, ali na nekritičan način. To ima mnogo negativnih posledica. Pre svega, ne uspevamo da shvatimo koliko taj sistem ima mana i koliko nas sve više sprečava da se krećemo napred. Konačno, to će biti jedan od glavnih faktora zašto će se umanjiti naša uloga u svetu. Pored toga, precenjivanje našeg sistema čini da potcenjujemo sve druge. To nas takođe vodi verovanju da „jedan model odgovara svima“ i kao rezultat previše simplifikuje pogled na svet.
3. Naša najniža društvena klasa. Jedna od najvećih pozitivnih odlika Sjedinjenih Država je da naš ekonomski sistem u najvećoj meri nagrađuje one koji su spremni da vredno rade. U isto vreme, u Americi postoji povelika najniža društvena klasa, koja se ne nalazi ni na kakvim „lestvicama“ ka boljem životu. To nije samo zato što su siromašni. Oni su takođe odgajani u jednoj specifičnoj podkulturi sa sopstvenim sistemom vrednosti, ponašanja i iskustava koji gotovo garantuje da se ne mogu „probiti“ do ostatka američkog društva. Mi nemamo nikakav odgovor na taj problem i u velikoj meri se prema njemu ponašamo tako što ga ignorišemo i činimo da članovi ove klase postanu u stvari „nevidljivi“.
4. Konzumerizam. Ako neko živi u Sjedinjenim Državama, inficiran je nekom vrstom virusa koji uzrokuje da posedovanje materijalnih svari potaje sve važnije i nikada ih nema dovoljno. Posledica toga je da i novac dobija sve veću važnost. Konačni rezultat je da mi radimo previše, uživamo previše malo i tražimo još više. Imamo veoma malo vremena za prijatelje i porodicu. Potrebna nam je bolja ravnoteža da popravimo kvalitet naših života. Negativne strane ovog konzumerizma uključuju nebrigu o našoj preteranoj upotrebi prirodnih resursa i uticaju koju ona ima na svet, uključujući, naravno, globalno zagrevanje.
5. Arogancija moći. Mi apsolutno verujemo da možemo rešiti bilo koji problem i popraviti sve što nije dobro, samo ako se usredsredimo na to. To je dovelo do velikih pozitivnih ostvarenja u jednom svetu gde drugi prečesto oklevaju da preuzmu neke obaveze. Ali to nas je, takođe, dovodilo do stavova koji nas vode u situacije kao što je Irak i koje se previše često širom ostalog dela sveta doživljavaju kao arogancija. Imamo sklonost da probleme vidimo crno i belo, s pojedincima koji su ili heroji ili zločinci, s malo uvida u stvarno delovanje drugih kultura, religija i društava. Takođe smo daleko sigurniji u korektnost naših gledišta nego što bi trebalo da budemo s našim malim strpljenjem da čujemo bilo šta različito. Klasični primer svega gore pomenutog je natpis na kojem je pisalo „Misija je završena“ na američkom nosaču aviona koji je pozdravljao predsednika Buša odmah nakon poraza iračke armije 2003.
6. Važnost lobista. Tužan je komentar kad većina zemalja stekne uverenje da mora da isplati stotine hiljada dolara godišnje lobističkim firmama da bi dobile odgovarajući pristup ključnim zvaničnicima u Sjedinjenim Državama. Ključ za uspeh u vašingtonskom okruženju za biznise i zemlje jeste da imaju pravog lobistu. Pristup – i zakoni – praktično su na prodaju.
7. Nedostatak konzistencije u našoj spoljnoj politici. Nakon kraja hladnog rata, naša spoljna politika izgubila je svoj pravac. Istorijski, ovde je uvek postojala snažna podrška izolacionizmu. Ali, postojali su takođe aktivisti koji su želeli da američku moć koriste za specifične razloge kao što su širenje demokratije, zaustavljanje proliferacije oružja za masovno uništavanje i borbu protiv terorizma. Dodajte ovom i snažni element pragmatizma koji je doveo do podrške autoritarnim režimima kao što su Saudijska Arabija zbog nafte ili Pakistan zbog njegove važnosti u borbi protiv Talibana i Al Kaide. Taj isti pragmatizam čini da ignorišemo neka pitanja u nekim zemljama (kršenje ljudskih prava u Kini i Severnoj Koreji, na primer), kada bi cena bilo kakvih postupaka protiv njih izgledala previsoka. Konačno, moramo dodati i uticaj moćnih interesa u Sjedinjenim Državama, koji su dominirali našim politikama prema Kubi i Izraelu. Kada se skupi sve gore pomenuto, to stvara jednu opštu politiku koju je teško artikulisati, jer je puna nekonzistentnih postupaka i teška za predviđanje.
8. Izolacija. Apsolutno je zapanjujuće koliko smo mi društvo koje gleda unutra. Vesti na nacionalnim televizijama troše više vremena na O. Džej Simpsona i Britni Spirs nego na sve međunarodne događaje zajedno. Samo oko 25 odsto američkog stanovništva ima pasoše. Većina Amerikanaca misli veoma malo o ostalom delu sveta i u stvari nije čak nimalo radoznala. To znači da našu spoljnu politiku najvećim delom sprovodi veoma mali procenat stanovništva.
9. Uticaj terorizma. Zahvaljujući najvećim delom tome kako je Bušova administracija reagovala na 11. septembar, Amerikanci su se voljno odrekli znatnog procenta svojih individualnih sloboda bez bilo kakve ozbiljne rasprave. Nigde to nije vidljivije nego na aerodromima, gde je bezbednost isuviše prisutna i agresivna. Doslovno svi zaposleni na aerodromima imaju držanje koje je za mene nesumnjivo zastrašujuće. U ime rata protiv terora, imamo predsednika koji brani upotrebu „pojačanih metoda ispitivanja“, prisluškivanje Amerikanaca bez neophodnih sudskih naloga i široko praćenje finansijskih transakcija širom sveta. Gvantanamo bej ostaje otvoren. Izgubili smo moralni status i veoma malo njih izgleda mari za to.
10. Polarizacija. Postoji nekoliko „vrućih“ pitanja o kojima veliki broj ljudi gaji veoma strastvena osećanja koja idu sve do fanatizma. Ta pitanja uključuju abortus, prava homoseksualaca i kontrolu oružja. Ali to je samo vrh ledenog brega, pošto rasna pitanja, bogatstvo protiv siromaštva, odnosi polova i religiozni aktivizam svi zajedno stvaraju jednu veštičji napitak negativne energije, besa i konfrontacije. Svi mi brzo (i ponekad bolno) saznajemo za ove „nagazne mine“ i kako da ih izbegnemo. Jedan od negativnih rezultata je „politička korektnost“. Drugi je samocenzura, jer profesori i istraživači izbegavaju pojedine teme ili prilaze nekim pitanjima. Šef Univerziteta Harvard istrpeo je, na primer, pravu oluju kritika kada je, kao jedan od mnogih mogućih uzroka za malu zastupljenost žena u izvesnim „tvrdim naukama“, pomenuo mogućnost da bi to moglo biti zbog nekih genetskih razlika između muškaraca i žena.
