25 MILIJARDI DOLARA ZA OTADŽBINU

53

Prema računici bankara i ekonomista Srbi u rasejanju raspolažu kapitalom koji može da izvuče Srbiju iz krize, ali matica taj novac ne ume da iskoristi

Bivši ministar dijaspore dr Vojislav Vukčević je imao običaj još u vreme svog mandata pre nekoliko godina da kaže, kako nas u Srbiji dijaspora hrani i brani.
– Hrani, jer nam kući šalje 5 milijardi dolara godišnje i brani, jer Srbi u rasejanju javno demonstriraju i traže prava za srpski narod – govorio je dr Vukčević.
To se može i danas zaključiti iz podatka koji je nedavno izneo sadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković:
– Prošle godine devizne doznake od dijaspore iznosile su oko 5,1 milijardi dolara,
što je činilo 14 odsto našeg društvenog bruto proizvoda. To znači da sedmina svih ekonomskih vrednosti koja se u Srbiji stvore, ima poreklo od deviznih doznaka iz dijaspore – rekao je ministar Srećković.
I naglašava da je suma od 5,1 milijardu vredna kao polovina izvoza srpske privrede.
Švajcarska je službeno izračunala da srpski gastarbajteri u proseku svake godine šalju kući po 4.000 evra. A to je 64.000 miliona živih evra. Dok Nemci zvanično tvrde da naši radnici na privremenom radu kući godišnje šalju 500 miliona dolara.
– Prema procena stručnjaka Svetske banke, izvršenih za 2005. godinu, najveći deo deviznih doznaka, gotovo 40 odsto, dolazi iz Nemačke. Zatim iz Švajcarske (9,2 odsto), Austrije (8,3 odsto), SAD (6,5 odsto), Švedske (3,8 odsto), Kanade i Italije (sa po 3,2 odsto), Holandije i Australije (sa po 2,5%), kao i Velike Britanije (1,7 odsto ukupnog priliva). Na ovih deset navedenih zemalja otpada 81 odsto priliva sredstava iz srpske dijaspore – kaže dr Vladimir Grečić, stručnjak za migracije.
Svetska banka tvrdi da u sumi od 5,1 milijarde, kao direktna privredna investicija čini i suma od 240 miliona dolara. Ministar Srećković je izračunao da je od 2000. godine do danas dijaspora direktno u Srbiju investirala 500 miliona dolara.
– Jer, ako se izuzmu prihodi od privatizacije, to je jednako zbiru svih ostalih stranih direktnih investicija. U ovom trenutku 20.000 ljudi radi u malim i srednjim preduzećima u otadžbini, koje su naši ljudi iz dijaspore otvorili – tvrdi ministar Srđan Srećković.
Sve je to, međutim, kako tvrde naši sagovornici, novac koji van organizovane državne kontrole putuje po Srbiji.
– Država ničim ne usmerava korišćenje novca koji dolazi na ime doznaka iz dijaspore, jer on u srpske domove stiže preko servisa za brze tarnsfere, specijalnih kurira i u džepova rođaka kada dolaze kući. Tih 5,1 milijarda dolara od doznaka završava u masovnoj potrošnji, jer se ulažu u opstanak, hranu i školovanje, pa i u stanove i automobile – kaže ekonomista Zvonko Šošević, ekspert za srpske doznake iz inostranstva. Što se tiče poslovnog kapitala, nijedna državna i privredna institucija u Srbiji ne zna tačno kojim finansijskim potencijalom raspolažu iseljeni Srbi, zato jer se državni činovnici ne slažu oko broja ljudi u dijaspori. Neki zvaničnici tvrde da u dijaspori ima 4 miliona Srba, što nije tačno. Dr Vladimir Grečić, eksperet za migracije kaže da u rasejanji ima 2,5 miliona Srba koji žive u 90 država sveta.
– Većina njih su radnička klasa zapada i žive od svojih plata i kredita. Samo 10 odsto Srba u dijaspori, dakle njih 250.000, ima svoj kapital. Taj kapital u proseku vredi oko 200.000 dolara. To je suma od novih 5 milijardi dolara, na koji naša zemlja može da računa kao moguću investiciju – kaže dr Vladimir Grečić.
I upozorava da ovaj kućni kapital ili ušteđevina prosečnih žitelja dijaspore, obično u Srbiji odlazi na kupovinu kuća, vila, zemljišta ili čak izgradnju zgrada, ali ne ulazi u veliki biznis.
Van liste prosečnih ljudi sa kapitalom u rasejanju nalazi se 20 najuspešnijih Srba, čiji kapital dr Vladimir Grečić procenjuje na 15 milijardi dolara. Većina njih je već investirala u Srbiji. Bankar Vaso Despotović iz Sidneja, koji je nedavno dobio orden od britanske kraljice Elizabete druge, sa svojim kineskim partnerom u Beogradu otvara lanac sportskih radnji. Zaštitno lice ovog lanca prodavnica je Jelena Janković. Mirko Latinović iz Moskve je otvorio u Beogradu firmu Tredjunik, izgradio nekoliko tržnih centara i robnu kuću Plaza. Latinović ne želi od toga da pravi ni patriotski, a ni politički kapital. Jer kako kaže, Latinović, moja braća i ja samo samo obični građevinari.
– Dijaspora je jača o MMF-a, ali je nedovoljno iskorišćena kao investitor. čitav proces priliva srpskog kapitala, kao doznaka, tako malih i investicija iz dijaspore, posebno kapitala najbogatijih, teče stihijno i van organizovane kontrole države i bankarstva. Zbog toga zemlja od ukupnog kapitala dijaspore vrednog 25 milijardi dolara koristi samo skroman deo – smatra ekonomista Zvonko Šošević.
Slobodan i Mira Pavlović iz čikaga su investirali 4,2 miliona dolara u most na Drini. I još 90 miliona dolara uložili su u Slobomir, prvi privatni grad na Balkanu, univerzitet, carinsku zonu i stambeno naselje. Dušan Djuk Petrović, potpredsednik kompanije Vrengli iz Njujorka, najveće fabrike žvakaćih guma na svetu, spreman je da uloži 70 miliona dolara u Srbiju. Toliko je već uložio Mladen Selak iz čikaga.
Međutim, mnogi investicioni planovi ljudi iz rasejanja su, kako oni tvrde, propali i to zbog loše politike i neodgovornog ponašanja države. Branko Tupanjac nije izgradio kardiovaskularnu kliniku u Novom Sadu, jer mu je traženo 15 miliona dolara za zemljište. Niti je doveo Krajsler u Kragujevac, jer je trebalo da plati radnička potraživanja od 300 miliona dolara. Slavica Radić Eklston je obećala dr Voji Koštunici kao premijeru da će izgraditi pistu za auto trke, ali od toga ništa nije bilo. A Goran I. iz Kalifornije, koji je Srbiji nudio specijalnu asfaltnu masu Pentagona za srpske seoske drumove, uspeo je samo da plastificira jedan putić u svom kraju oko Niša.
Milan Mandarić iz Londona, iako je bio zainteresovan, nije kupio ni FK Vojvodinu, a ni FK Crvena Zvezda, jer, kako kaže, nemaju zakonom definisan status kao firma.
Aleks Mačeski iz Klivlenda je, kaže, odustao od kupovine Zavoda za izdavanje udžebenika i magazina NIN.
– Da bi se uspešno poslovalo u Srbiji mora da bude stabilna politička i ekonomska situacija, da nivo korupcije bude nizak, a nivo transparentnosti u javnim poslovima visok. Pitam se da li je to tako? – kaže Mačeski.
On priznaje da država Srbija nije nezainteresovana da posluje sa našim najuspešnijim biznismenima i najuglednijim ljudima iz rasejanja. To potvrđuje i vlastitim primerom:
– Od kako sam imenovan za počasnog konzula niko iz Ministarstva spoljnih poslova ili Vlade Srbije nije me zvao da me pita šta mogu da pomognem svojoj otadžbini. Jedinu korist koju imam kao srpski konzul je da u avionima dobijam besplatno sedište u prvoj klasi – jedi se Aleksa Mačeski.
A akademik Bogdan Maglić je odlučio da proda akcije svog hotela u Somboru, vredne milion evra.
– Zbog loše poslovne i ekonomske atmosfere u Vojvodini nisam uspeo da izgradim veliki kongresni centar u rodnom gradu – kaže dr Maglić.
Dok nam oskarovac Dejan Ilić priznaje da veliki biznismeni i velike investicije iz rasejanja mogu da uđu u Srbiju samo uz odobrenje, tačnije, tesne saradnje sa političarima i strankama. Da bi dobio lokaciju na Tašmajdanu i izgradio veliki filmski studio, Ilić mora da sačeka mišljenje političara koji vode grad Beograd.
Ministarstvo za dijasporu je, ipak, načinilo prvi korak. Osnovalo je 16 kancelarija za dijasporu u srpskim opštinama, da bi na terenu uspostavilo direktni kontakt sa povratnicima iz rasejanja, koji žele da investiraju u otadžbinu. Još nema izveštaja o efikasnosti takve privredne saradnje. A i Zakon o dijaspori predviđa formiranje posebnog fonda države i dijaspore, da se njime rešavaju gorući nacionalni problemi.
– Kako svi ekonomski pokazatelji kazuju da se vrednost doznaka iz rasejanja neće menjati. S da u proces investiranja možemo da uključimo sve poslovne ljude i najbogatije Srbe sveta, Srbija od dijaspore narednih godine može da dobije čak 25 milijardi dolara. Po mojim procenama već 2014. godine srpski kapital iz sveta dijaspora biće glavni faktor ekonomske stabilnosti Srbije. Tako da se i tada može govoriti da nas dijaspora hrani i brani – zaključuje ekonomski stručnjak Zvonko Šošević.

Antrfile
DVADESET NAJBOGATIJIH SRBA
Prema podacima naših sagovornika najuspešniji srpski biznismeni u svetu su:
Filip Cepter iz Monaka, Slavica Radić i Milan Mandarić iz Engleske, Rebeka Mekdonald i đorđe Jerić iz Kanade, Dejan Ilić iz Nemačke, Majk đorđević, Mladen Selak, Branko Tupanjac, Boro Vuković, Slobodan Pavlović, Mila Jovović, Milan Puškar, Milorad Karakašević, svi iz SAD, Mirko Vučurević iz Švajcarske, Boris Vukobrat iz Francuske, Dušan Vasiljević iz Nigerije, đorđe Gajić iz JAR, Mirko Latinović iz Rusije i Vaso Despotović iz Australije.

Antrfile
PORTRET USPEŠNIH
Na pitanje po čemu se to uspešni Srbi iz dijaspore razlikuju od domaćih biznismena mr Slavka Drašković-Jovanović, koja sprema doktorat na temu Narativni portret lidera srpske dijaspore u SAD, kaže.
– Uspešni srpski biznismeni u SAD imaju šest zajedničkih karakteristika. To su pametni ljudi, koji naporno rade. U biznis su ušli sa vizijom i sa novitetima u poslovanju. Bore se uporno za ostvarenje svojih ciljeva, ali i ispunjenje svoje ličnosti. Ostvarili su svoju viziju jer američki sistem podstiče rad i uspeh. U Srbiji, međutim, ne postoji ni kult rada, ni kultura uspeha. Uspeh i bogatstvo stečeni radom kod nas su zaprljani pojmovi. Da bi se to prevazišlo u Srbiji treba otvoriti škole za uspešnost – kaže mr Slavka Drašković-Jovanović, diplomirani trener za uspešne ljude u Srbiji.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here