Intelektualac je sazdan od sistematičnosti, logičnosti, postupnosti. Talenat je divalj, neukrotiv, skladan sam po sebi. Intelektualac je staložen i sređen. Neemotivan i racionalizovan. Umetnik je razbarušen, podsvestan, neukrotiv. I jedan i drugi odišu moći. Jedna je moć knjiška, druga – samosvojna. Kad se sretnu, dolazi do erupcije ljudskog izraza.
Prva se manifestuje onim Sokratovim „Znam da ništa ne znam“ ili Dekartovim „Znam, dakle postojim“. Umetnost se prikazuje onim Van Gogovim vapajem „Slikam da bih silovito izrazio sebe“.
Ko je taj što je spojio oba? I intelektualizam i dar? Što je našao čarobnu formulu. I čarobnu i očaravajuću. Ko mi prvi pada na pamet?
Ivo Andrić.
Redak primer u globalnim razmerama. Vrstan istoričar sa doktoratom iz Graca, neverovatno obrazovan u univerzalnim razmerama i pisac najvišeg dometa. Misaono i stilski.
Izuzetak u tome što je svoj intelektualizam podredio svojoj priči, a nije ga se odrekao. Stavio ga je u službu pripovedanja o Bosni, a u stvari o svetu, ljudskim putevima, prirodama, udesima i uspesima. O zlu i dobru u čoveku. O civilizacijama koje se istovremeno sudaraju i prepliću. Potiru i prožimaju.
Njegove priče izviru iz istorije, uzimaju snagu iz verodostojnosti, oslanjaju se na istorijsku faktografiju. Andrić se ne ogrešuje o svoj intelektualizam. Ne smeta mu i ne ograničava ga. Suprotno od toga, intelektualizam mu je pouzdano tle na kojem zida svoju literarnu građevinu. Tamo gde iskorači iz faktografije, tamo primenjuje geslo „najverovatnijeg scenarija“. Drugim rečima, na osnovu onog što se zna, biće da se ovako zbilo.
Andrić je od istorije stvorio književnost. On ne piše istorijske romane poput Dime Oca ili Štefana Cvajga. On zadire iza vidnog i površnog. U najdublji usud čovekovog trajanja za koje znamo iz istorijskih arhiva.
Andrićeva estetika je uzdržana i disciplinovana. Kod njega nema izliva patetike ili uleta u mistiku. On pripoveda životnu pripovest ljudi na prelomu kultura, slika njihove karaktere i predubeđenja, beleži tragičnost nesporazuma i nesporazuma među ljudima. Andrić niti sudi, niti presuđuje. On piše hronike jednog doba i jednog prostora dosežući visine univerzalnosti.
On nema pretenziju da svog čitaoca impresionira svojim nadmoćnim znanjem. Da demonstrira superiornost i iskaže kategoričnost. Njegovo je spisateljstvo intelektualno, ali osećajno i filozofsko u jedan mah. Moćno, a nenametljivo. I napisano najlepšim srpskim jezikom i stilom. Povest i pripovest.
U stvarnosti je isti taj Andrić bio i nedosledan i prilagodljiv. Žrtvovao je sebe da bi pobedila njegova književnost. Lojalan Aleksandrovom režimu, najbliži saradnik Milana Stojadinovića, simpatizer hitlerizma bar u početku, zatim sklon generalu Mihailoviću i, najposle, pripadnik titoističke elite, nedozvoljeno pogodben i podložan moralnim kompromisima.
Ali njegovo delo je prevagnulo. Odnelo pobedu. Njegova vrludanja značila su njegovim savremenicima. Nama ne znače ništa. Ili gotovo ništa. Knjige ostaju za večita vremena.
Andrić se grešio u svakodnevici, u spisateljstvu je ostao veran sebi.
Šta nam je u stvari Andrić poručio „Prokletom avlijom“? Prst na čelo, poštovani čitaoče. Bez intelektualca i intelektualizma ovaj bi svet bio nepodnošljivo trivijalan. I trivijalan i dosadan.
I besmislen.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 21. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
