Beogradski koncert biće jedini na turneji na kojem će se Stivenu Braunu pridružiti Blejn Rajninger, sa kojim je krajem sedamdesetih osnovao legendarni sastav Tuxedomoon.
Program će biti podeljen u tri celine – publika će prvo imati priliku da čuje solo nastupe Brauna i Rajningera, nakon čega će njih dvojica prvi put posle gotovo deset godina zajedno izvesti neke od najpoznatijih pesama Tuxedomoona.
Tuxedomoon nastao je 1977. godine u San Francisku, a originalnu postavu pored Brauna i Rajningera činio je i Piter Principl.
Ovaj trio na scenu je stupio singlom „No Tears”, koji se i danas smatra jednom od himni post-panka. Tokom narednih decenija bend je razvijao svoj zvuk u različitim pravcima, pa ih je kritika opisivala kao post-pank, new wave, avangardni, eksperimentalni i pank-džez sastav. Ono što je sigurno je da bend nikada nije prestao da transformiše svoj zvuk, a u kreativnom radu imali su samo jedno pravilo: da ne zvuče kao niko drugi.
Nakon iznenadne smrti Pitera Principla 2017. godine, Tuxedomoon zvanično prestaje sa radom, a Braun i Rajninger nastavljaju da se bave muzikom kroz solo karijere i brojne druge projekte.
Uoči koncerta u Beogradu, Stiven Braun govori o svom novom albumu, životu u Meksiku, filmskoj muzici, ali i neobjavljenom albumu Tuxedomoona. Razgovor je vodio Aleksa Vasiljević.
Posle dužeg perioda instrumentalnih albuma, šta vas je navelo da se ponovo okrenete pisanju pesama?
Snimio sam mnogo albuma u Meksiku sa različitim grupama. Sarađivao sam sa filharmonijskim orkestrom mladih muzičara iz Oahake, sa kojim sam snimio dva albuma. U okviru projekta Cinema Domingo Orchestra komponovao sam muziku za neme filmove, a radio sam i muziku za film o Fransisku Toledu.
Svi ti projekti bili su instrumentalne prirode, ali je paralelno postojao i drugi pravac mog rada: do otprilike 2010. svirao sam sa bendom Nine Rain, u kojem sam pisao pesme i pevao.
Kako je između poslednjih stvari sa Nine Rain i albuma El Hombre Invisible prošlo više od deset godina, u jednom trenutku osetio sam da je vreme da ponovo otvorim usta – da se vratim rečima i tekstu.
Vaša poslednja dva albuma duboko su ukorenjena u istoriji Meksika i njegovim revolucijama – na primer pesme „The Book” sa El Hombre Invisible i „Cherán” sa In This Very World. Možete li mi reći nešto više o uticaju koji su Meksiko i njegova kultura imali na vas i vaš rad?
Meksiko je izuzetno živopisna zemlja, puna energije, i veliki deo moje inspiracije dolazi upravo odatle, ali i iz njegove istorije. Posebno me privlače prehispanske kulture, period osvajanja i sve što je usledilo. To se odrazilo i u pesmi „The Book”, koja Bibliju vidi kao najopasniju knjigu na svetu, jer je korišćena kao opravdanje za osvajanje teritorija i genocid koji je usledio.
Međutim, najveći uticaj na mene imali su Zapatisti. U Meksiko sam se preselio 1993, a već naredne godine čitao sam o njihovom ustanku u Čijapasu – činilo se kao da se dešava nešto zaista istorijsko. Ubrzo sam otišao tamo, duboko u džunglu, da izbliza vidim taj pokret. Bilo je to izuzetno emotivno iskustvo, jer su se borili za prava domorodačkog stanovništva koje je dugo bilo marginalizovano. To me je trajno obeležilo.
Kasnije sam sa bendom Nine Rain snimao pesme inspirisane tim dešavanjima, a organizovali smo i turneju po Italiji kako bismo prikupili novac koji je potom iskorišćen za izgradnju bolnice u Čijapasu.
U tom kontekstu nastala je i pesma „Cherán”, inspirisana istoimenim gradom koji je, po uzoru na zapatistički pokret, proterao političare i policiju i uspostavio sopstveni oblik autonomne vlasti.
Pesma „Lontano” na novom albumu bavi se ljudskim odnosima u doba onlajn komunikacije. U pesmi se prepliću engleski i španski tekst – o čemu govori španski deo teksta i na koji način je povezan sa idejom pesme?
Da, to je zanimljiva pesma, posebno zbog preplitanja dva jezika i različitih nivoa značenja i zvuka.
Španski tekst potiče od Jakoba Grinberga, meksičkog psihologa, koji je pisao o šamanima u Meksiku. U tekstu govori o tome kako šamani mogu da pristupe drugoj stvarnosti u kojoj vreme i prostor ne postoje.
S druge strane, moj deo pesme bavi se nečim vrlo svakodnevnim – pokušajem komunikacije putem interneta s nekim ko je daleko i frustracijom koja iz toga proizlazi.
Zanimljiv mi je bio upravo taj kontrast između savremenog načina prevazilaženja distance uz pomoć tehnologije i ideje šamana koji su već izvan vremena, prostora i uobičajenih oblika komunikacije.
Kako izgleda vaš proces pisanja pesama? Odakle obično krećete – od muzike ili od teksta?
Sve zavisi. Kod pesme „Wordsworth” sve je počelo od jedne kratke klavirske deonice. U tom periodu čitao sam poeziju Vilijama Vordsvorta i naišao sam na stih koji se savršeno uklopio uz tu klavirsku melodiju, pa sam ih spojio. U tom slučaju, muzika je došla prva, a reči su usledile.
Ali ponekad je obrnuto. Recimo, „59 to 1” benda Tuxedomoon nastala je iz jedne rečenice koju sam pronašao u knjizi O nezgodi zvanoj rođenje Emila Siorana, koja mi se tada jako dopala: „59 sekundi svakog minuta su patnja.” Nije bio neki naročito radostan tip.
Ta rečenica mi je ostala u glavi i vremenom se pretvorila u pesmu na albumu Half-Mute. U tom slučaju, reči su bile prve.
U najavi za In This Very World otkrili ste da je više pesama na albumu inspirisano filmom. Odakle potiče vaše interesovanje za film i na koji način je ono oblikovalo vaš muzički izraz?
Zapravo, film je bio moja prva ljubav. Još kao tinejdžer snimao sam kratke filmove Super 8 kamerom – od filmova o pljačkašima banaka i komedija o Vijetnamskom ratu do filma o Frankenštajnu, koji je čak dobio i jednu nagradu.
Veliki uticaj na mene imali su filmovi Reja Harihauzena, za koje je muziku komponovao Bernard Herman. Ta kombinacija slike i zvuka me je potpuno raspametila i tada sam shvatio da je to pravac kojim želim da idem.
Kasnije se ta fascinacija prirodno prenela i na Tuxedomoon. U bendu smo imali filmskog umetnika Brusa Geduldiga, koji je tokom nastupa projektovao filmove, dok smo mi izvodili muziku. Takođe smo komponovali muziku za filmove i različite multimedijalne projekte, a snažan uticaj na nas imali su kompozitori poput Bernarda Hermana i Enija Morikonea. Ta veza između slike i zvuka ostala je važan deo mog rada sve do danas.
Nedavno ste u jednom intervjuu pomenuli da bi se u bliskoj budućnosti mogao pojaviti novi album Tuxedomoona sa do sada neobjavljenim materijalom. Možete li da otkrijete nešto više o tome?
Da, ta „bliska budućnost” bila je pre deset godina. Ali kod Tuxedomoona vreme ionako ne postoji – mi smo kao šamani.
Juče sam razgovarao sa Markom Holanderom [Crammed Discs], koji će producirati album. On ima dosta arhivskog materijala benda i, kada bude imao vremena, napraviće novu ploču od neobjavljenih snimaka, na svoj prepoznatljiv način. Ako poznaješ njegove radove sa bendom Aksak Maboul, možeš naslutiti pravac – ne toliko muzički, koliko produkcijski.
Beogradski koncert biće jedini nastup na turneji na kojem će vam se pridružiti Blejn Rajninger. Kako će to uticati na izbor pesama i da li imate neke posebne planove za taj događaj?
Ideja je da Blejn odsvira svoj set, ja svoj, a da zatim nastupimo zajedno. Još uvek se dogovaramo oko repertoara, ali će verovatno to većinom biti poznatije pesme Tuxedomoona – one koje smo nekada zajedno izvodili.
Potpuno slučajno smo se našli u isto vreme na istom mestu, pa je organizator pomislio da bi bilo dobro to iskoristiti. Složili smo se – godinama se nismo videli, a dugo nismo ni svirali zajedno.
Zato verujem da će to biti svojevrsna avantura, i za publiku i za nas. Radujem se tom koncertu.
