Vito Marković (1936)

*
VITO MARKOVIĆ

PESNIK SLAVI SAMOĆU

Lepa nada čuva ljude, pa i pesnika. Ko peva iz tmine i beznađa, pesmom nadoknađuje izgubljenu radost. Iz nereda, dolazi do reda. Iz haosa, do harmonije

Vito Marković (1936), autor više pesničkih, proznih i esejističkih knjiga,— objavio je nedavno i dve nove knjige: Dnevnik duše (“Bonart”) i Rečnik misli (“Narodna knjiga”). Zbirka pesama Dnevnik duše ima četriri tematska ciklusa: Večernje, Tamna mesta, Ulazak u vreme i Osvit.

Rečnik misli je azbučnik kratkih, jezgrovitih, munjevitih sentenci, koje se mogu meriti sa onim najboljim što su u ovom žanru napisali Heraklit, Hegel, Šopenhauer i Niče. Knjigu je ilustrovala Olgica Stefanović.

Snovi su svedoci pesničkog postojanja. Duša, takođe. Da li pesnik, sanjajući, vlastitu stvarnost pomalo sebi za leđa baca?

Pesnik nije biće gole stvarnosti. On, stalno i uvek, sanja. Snovima podupire osećanja. I živi kao da sanja i sanja kao da živi. Ništa suprotno tome ne čini.

Pesnik, dakle, u stvaralačkom činu dušu svoju sledi. Doslovno, u snozanosu, “ide za njom, leluja, lebdi”?

Snozanos je sredstvo pesniku za sticanje svesti o sebi. Bez tog sredstva, pesnik ne bi bio pesnik. Hladan i bezosećajan, kao stranac “stanovao” bi u vlastitoj pesmi.

U polju postojanja, noću, kad pesnik sa senkama prostor deli, prevlađuju tamni tonovi pevanja i mišljenja, ali, kako izgleda, ne i beznađa?

BIĆE ODLOŽENE SMRTI

Na tom putu haosa i nereda, pesnik poguren kao slovo O, iako krhak i smrtan, više od drugih ljudi večnosti teži?

Pesnik je dok peva, biće odložene smrti. Sa ništavilom se rve u svakoj pesmi. Snom o večnosti, unutar stvarnosti, svoj život krasi. Sanjajući i pevajući, on i u trenutku večnost nalazi.

I u takvom varljivom svetu senki, s puno bola i žalosti, kako izgleda, slađa je nesreća od sreće, tuga od isprazne radosti, pad od leta uvis. Iz bola, kroz osmeh i suze, peva da bi došao do božanske poetske dubine?

Pesnik iz nesreće pevajući, kroz nju postoji. On je, bez tragičnog osećanja života, tužno i izgubljeno biće, labud bez slatkog predsmrtnog peva. Riba u vodi bez dubine.

Hoćete reći: poezija je proizvod patnje i usamljenosti? Jedna vrsta “dnevnika duše”?

Da. Pesnik u pesmama voli da pati. Lirski slučaj, kroz bol i tugu, pesmu pesmom čini. Tuga daje zvuk, čulnost ritam.

Znači: pronicljiv duh je uvek i samo u bolnom trenutku?

Tačno. Stvarnost je takva. U bolu i žalu sasvim. Život je, na svakom koraku, bolom i tugom hranjen i čašćen. Čak i onaj ko sanja strašno pati.

Tragično osećanje života, u činu stvaranja, velite, pesnicama odgovara?

Odgovara kao estetizam, kao skladno i potresno oblikovano osećanje tragičnog života dobre i osećajne duše, kao savršen tamni sjaj i sklad odživljenog i odsanjanog.

Čulna duša, po Vama, čista i osećajna, više od uma ideale božanske lepote traži?

Ne samo da traži, ona ih, lutajući, povremeno i nalazi. Gde? U poeziji kao u najvišem izrazu ljudskog duha.

Tragate, u pesmama, za ljubavlju i lepotom kao za osnovnim sadržajem života. Da li je, upravo, u ljubavi i lepoti, duši čulnoj jedino pravo utočište?

U ljubavi i lepoti je ideal ideala, božansko utočište čulnoj duši. U svetu, kad čovek ide kraju svome, divlje i brzo, lepota, kao lek za usporavanje ljudske tragičnosti, dobro dođe. Bez romantične, prisne osećajnosti, bez duše i griže savesti, bez ljubavi, hladan je i mračan svet i sam život.

Otuda, kao sablast, nesavršen i zlovoljan, na vrhuncu sopstvenog beznađa, čovek ponekada, u Vašim pesmama, sa “senkama pleše”?

Ne samo da sa senkama pleše, nego i dobro od zla dovoljno dobro ne razlikuje. Ne uzima za ozbiljno ono što srcem čuje i vidi.

Sudbina je, po mnogo čemu, od čoveka jača. Tera ga da pokazuje svoja stalna svojstva?

Upravo tako. Sudbina ga tera da propadne, a on se n e da. Peva i pleše. Čak ni Ahil, to polubožansko biće, s puno divne snage i lepih vrlina, a kamoli današnji čovek, svojoj tragičnoj sudbini ne izmiče. Sudbina je nadjačala njega, a ne on sudbinu. Takav je, valjda, poredak stvari u prirodi. Tu se ništa ne može.

Sve u svemu: osećanje stvarnosti s naporom doživljava Vaš čovek?

S većim bolom i naporom od biblijskog živi današnji čovek. Zato i mašta, snovima se brani. Ko ne ume da sanja, brzo stari. Slabi i iščezava. Satiru ga neizvesnosti i svakodnevna borba, svirep način postojanja.

NADJAČATI NIŠTAVILO

Ko oslabi i posrne, govorite u jednom stihu, ako padne, za njim ostaje samo vapaj?

Ostaje pesma, ako je pesnik. Ostaje oblik, ako je slikar. Najteže je onome, koji, kad dođe do krajnje tačke postojanja, na stvaralačkom planu, ne ostavlja iza sebe ništa.

Vaša duša nikada ne spava. Stalno peva ništavilo da nadjača?

Peva duša ako je čulna. Često s nebom razgovara. Sanjajući, ništavilu se suprotstavlja.

Ništavila se, po pravilu, svi smrtnici plaše?

Prirodno. Svako na svoj način, ako je stvaralac, suprotstavalja se ništavilu i nestajanju. I pesnici, i filozofi, i naučnici i svi ostali. Slikari, na primer, iz petnih žila upinju se da bojama razbiju tamu ništavila, led zaborava. Kompozitori to čine zvukom, božanskim melodijama.

Jezikom neizrecivosti, rečima srca, “merite sebe i vreme”?

Snagom slučaja, jezikom neizrecivosti, pesnik uvek meri sebe i vreme i sve vidljivo i nevidljivo oko sebe. Malo s tugom u očima. Malo sa osmehom na usnama.

Vreme je svirepo. I priroda, takođe. Imaju svoj “jezik i običaje”. Proizvode bol i smrt?

Neophodno, ono nužno, u svakom trenutku, u skladu sa prirodnim zakonima, i “običajima”, dolazi i odlazi, ne osvrćući se na čoveka i njegove ranjivosti. Ljudski zakoni i običaji, s vremena na vreme, prirodne samo dopunjuju.

Lepotu, kao sadržaj života, kao temu ne zaobilazite?

Pesnik je prijatelj lepote, njen tvorac. O njoj sanja. Za njom traga. Opseda ga ona kao sadržaj života, kao nežnost nužna i neosporna.

Slavite, takođe, i samoću. Lepe reči joj upućujete kao prijatelju?

Svakako. Pozdravljam i slavim samoću. Ona me ugrađuje u poeziju i vraća veru u sebe. Kad me buka i bes stvarnosti oslabe, ona me ojača. Kao ptica u nju ulećem i izlećem. Razlozi srca me na to prisiljavaju.

Ni sudbini ne okrećete leđa. Ne zanemarujete je?

Ne, nikako. Sudbina je sila, tamna i zagonetna, nepredvidljiva. Kad se rasrdi, i snažne u okove baca. Ona čoveku, ipak, daje slobodan izbor. Ko u životu mudro i dobro bira, leti, ko ne bira, u ponor pada, sunovraćuje se.

U vašim stihovima slova su živa, slogovi razigrani: A je vapaj, ima sumornu boju; E je plavi pev, olujno veje; O je natmureno i dalekozovno, pljušti?

U rečima i mislima, pa čak i u slogovima, kad slova zasvetle, pesma je dobra. U bolu, dugosilazno A, žalobno i tmurno, vapajem se oglašava; U nad ponorom, s časa na čas, glas je sunovrata; O visoko i mnogobolno, u srcu dugo odzvanja. Ublizini samoglasnika, kako vidite, ne postoji bešumni govor.

Večnost je, jednom ste rekli, unutra, u duši, napolju nije?

Tačno. Večnost je unutra i ima je onoliko koliko daleko i visoko božanskom činu duša može da ode. Da ne bi bila usamljena, ponekad, sebi pesnike priziva.

Vaša duša ne zatvara vrata radoznalom duhu. Zajedno sa njim igra se i kao ptica krila?

Dobro ste primetili. Duša ne zatvara vrata znatiželjnom duhu. Čulnosti ga uči. Duh i duša su brat i sestra. I ravnopravno stanuju u telu. Duh je hladan i racionalan, a duša topla i osećajna. Duh je uvek duh, a duša samo duša, sve dok je nevina i čista, neokaljana. Čim se uprlja, duša prestaje biti duša, samo dah je i ništa više.

Pesnik je, kako rekoste u pesmi, u svome poslu, ponekad, Sizifu sličan: “I kad gubi, nadu veliča”?

Pesnikov put je posut nadahnućem i osećanjima, razumom i voljom, i, naravno, lepom nadom. Nada je zaštitnik nežnih i osećajnih, usaml jenih bića. Onome ko je sklon gubitku, veoma prija.

SKLADIŠTE TEMA I IDEJA

Pored pesničke knjige, tako reći u isto vreme, objavili ste knjigu poetsko-filozofskih misli, u kojoj preko večnih tema dolazite do večnih ideja. Da li je ta knjiga više pesnička ili filozofska po formi i sadržaju?

Do odgovora i sami možete doći. U “Rečniku misli” o tome se govori. Kad uroni u život, kao u skladište tema i ideja, filozofska je to knjiga. Kad utone u snove, pesnička je. Poezija u njoj tera duh nebu, uvis da leti, filozofija ga spušta na zemlju unakrst da trči. Poezija mislima daje sliku, vidljiv oblik; filozofija misao, čaroliju.

U jednom fragmentu, u skladu sa vremenom, sasvim određeno kažete: “Agresivni patriotizam jednak je idiotizmu”. Balkanski narodi, na svojoj koži, stradalnički su to iskusili?

Agresivni patriotizam je bolest malih rustikalnih umova. Od te bolesti boluju promašeni u životu. Viču i galame, na sav glas, govore loše o dobrim, a dobro o lošim ljudima. Patetičnim parolama, sebe na račun drugog uzdižući, zamračuju prostor skladnog života i mira. U gravitacionom polju patnji, kroz istoriju i vreme, mudri znaju i pamte: Ničiji patriotizam, ako je bezuman i agresivan, nije bezudesan.

Na drugom mestu iste knjige, heraklitovski sažeto, izričete istinu: “Veština postojanja nije podjednako data svima”. Koja je poruka ove neobične i mudre misli?

Poruke šalje više od ljudi vreme. Gde ideologija trči, život hramlje. Svirepoj volji sveta, stalnim promenama, oprezni i mudri se prilagođavaju. Neoprezni, nevešti postojanju, u nevolje zapadaju. Stvarnost još niko nije nadjačao. Reka vremena nosi sve. Naročito one koji korak sa vremenom ne hvataju.

Verujete li, kao što u jednom fragmentu kažete, da, ipak: “Džinovska duša čovečanstva, lepom nadom naoružana, čuva ovaj svet”?

Verujem. Jer: šta radi čovek bačen u more nade? Pliva. U strahu da ne potone u beznađe, između večnosti i trenutka, živi i pliva.

Zoran Radisavljević | Politika | 25.02.2006. | Knjiga info