U četvrtom i finalnom delu ekskluzivnog intervjua za medijski portal Rasejanje.info, mitropolit Grigorije otkriva zašto smatra da je srpsko rasejanje jedan od ključnih spasilaca za Srbiju. Njegova poruka je jasna: važno je da se vrati naša pamet, iskustvo i znanje, a ne samo novac. Mitropolit govori o tome kako rasejanje može doprineti društvenom pomirenju u Srbiji, o mlađim generacijama koje rastu bez kompleksa zbog svog identiteta, i o konačnoj poruci koju šalje celoj srpskoj dijaspori: „Zajedno smo jači”. Ovaj završni deo intervjua donosi najvažnije poruke mitropolita Grigorija o razumu, jeziku, dogovoru i jedinstvu srpskog naroda.
Reklama
Vi ste jedan od retkih vladika koji je omiljen ne samo u srpskom rasejanju već i u Srbiji i Republici Srpskoj. Imate odličan pregled stanja i u Srbiji u R.Srpskoj. Kako vidite mogućnost da srpsko rasejanje pomogne izlasku iz aktuelne loše situacije u matici?
– Iskreno rečeno, mislim da je možda jedan od ključnih spasilaca Srbije upravo rasejanje. Nije nepoznato – mada nije ni važno da to svi znaju – da ja već mnogo godina odlazim u Ameriku i da mi stanje tamošnje srpske dijaspore nije nepoznato. Tamo takođe ima veoma kvalitetnih ljudi.
Ali ovaj prostor ovde – Nemačka, Austrija, Švajcarska – neobično je bogat ljudima. Mi nismo daleko, kao što je, recimo, Amerika daleko. U Americi možda ima još imućnijih ljudi i iseljavanje tamo traje duže, ali ovde postoji ogroman ljudski potencijal.
Foto: Eparhija nemačka
Mislim da te ljude moramo nekako pridobiti i otvoriti im put da pomognu Srbiji. Oni ne samo da znaju i mogu nego mislim da oni to i hoće. Problem je što se njima često ne uspeva prići na pravi način i ne otvara im se prostor da kažu: „Svoje znanje, svoje iskustvo iz dijaspore želim da prenesem svojoj otadžbini”
Ne mora uvek da znači da se ljudi fizički vrate. Važno je da se vrati naša pamet, naše iskustvo, naše znanje. S druge strane, pokazalo se da materijalna pomoć rasejanja nije mala. Budžeti naših zemalja u velikoj meri su pomagani novcem iz dijaspore. Ali ono što je problem jeste da pamet srpskog rasejanja, koja nesumnjivo postoji, nema gotovo nikakav uticaj.
Ako govorimo o nekoliko milijardi evra godišnje koji dolaze iz dijaspore, to je ogromna pomoć. Ali uticaj ljudi koji šalju taj novac na društveni, politički, naučni i kulturni život u Srbiji gotovo da ne postoji.
Može li srpsko rasejanje da doprinese nekom pomirenju u Srbiji, društvenom, a ne političkom?
– Mislim da nam je možda najveći zadatak da Srbi počnu malo razboritije da posmatraju stvari. Usudio bih se reći da treba da stvari posmatramo racionalnije, sa više razuma, a ne samo kroz osećanja, tj. sentimentalnost, koja jeste svojstvena slovenskim narodima.
Zašto? Zato što nas osećanja mogu odvesti u to da ne vidimo stvari jasno.
Foto: Eparhija nemačka
Evo jednog primera. Često čujem kako ljudi govore: „Zapad nas mrzi”. Kao da postoji neki kolektivni Zapad gde svi misle isto. Kao da tamo ne postoje pojedinci, ljudi koji razmišljaju svojom glavom.
A, kao što ranije već rekoh – postoje. I postoje ljudi kojima se može objasniti ko smo mi. Da smo i mi ljudi, da smo dobar narod, da želimo normalan život.
Ako uključimo razum i shvatimo da i ovde žive ljudi koji razmišljaju, onda treba da koristimo ono što nam je Bog dao – jezik i razum.
Treba da razgovaramo sa tim ljudima. Da im kažemo: mi živimo ovde, želimo saradnju, želimo bolji život, bolji obrazovni sistem, bolji zdravstveni sistem, čistiju prirodu, poštovanje ljudskog dostojanstva.
Ne tražimo ništa nenormalno.
I ne verujem da bi neko rekao: „Vi ste pravoslavci i Srbi, zato ne možete biti prihvaćeni”.
Pa pogledajte Grke, Rumune, Bugare – pravoslavni su narodi i deo su Evropske unije. A ostali su svoji. Isto kao što mi ovde u Nemačkoj poštujemo zakone, ali niko nam ne govori da moramo biti katolici ili protestanti. Možemo biti ono što jesmo – samo treba da budemo dobri građani.
Zato mislim da treba da budemo evropski građani, ali i da ostanemo svoji.
S druge strane, antisrpska propaganda jeste ostavila posledice, ali i takozvana antizapadna propaganda kod nas. Tako stalno slušamo: „Zli Zapad nas mrzi, želi da nas uništi, da nam uzme zemlju”. Mislim da to više nije odraz realnog stanja i ozbiljnog promišljanja.
Ako razgovaramo s ljudima, ako koristimo razum, onda ćemo videti da stvari nisu tako crno-bele.
Ponekad mi se čini da iza tog antizapadnjaštva stoje i neke druge stvari – kao opravdanje da mi između sebe budemo loši, da krademo jedni druge, da nekoliko ljudi bude veoma bogato, a ostali da rade za njih. I sve to pod parolom: „Nećemo na taj pokvareni Zapad”.
To treba razobličavati.
Da li su mlađe generacije napravile preokret, posebno kada je reč o obrazovanju i odnosu prema srpskom identitetu?
– To je dobra stvar. Zaista je tačno da su deca gastarbajtera često imala kompleks. Iako su bila dobri đaci, smatralo se da treba da budu radnici, kao njihovi roditelji. Takve preporuke su često dobijala u školama.
U novije vreme to se menja. Došli su i novi ljudi koji su već visoko obrazovani – mnogo lekara, inženjera, stručnjaka. Oni nemaju taj kompleks koji su imala neka deca ranijih generacija.
Foto: Eparhija nemačka
Ali oni koji su u ono vreme imali snage da se uzdignu i kažu: „Nema veze što je moj otac bio bravar, tesar ili mesar, ja ću da studiram” – to su zaista izuzetni ljudi. Dobra vest je da sve više naših mladih ovde studiraju. Srećem te mlade ljude koji završavaju studije i sigurno će biti važni.
Posebno me raduje kada vidim mlade ljude koji bez kompleksa naglašavaju da su Srbi ili Srpkinje. Niko ne treba da ima kompleks zbog svog porekla.
Mi Srbi, uprkos svim teškim momentima u našoj istoriji, ne treba da imamo kompleks niže vrednosti. Svakom narodu se događaju teške stvari. Važno je da ne odemo ni u jedan ekstrem – ni u kompleks niže vrednosti, ni u nadmenost.
Treba naći meru i biti uravnotežen. To bi nas sigurno učinilo još boljima.
Koja bi bila vaša poruka srpskom rasejanju?
– Moja poruka je vrlo jednostavna.
Zajedno smo jači.
Znam da to zvuči kao potrošen slogan, ali je istina.
Ako budemo zdrava zajednica zdravih ljudi, ako budemo imali zdrave zajednice po gradovima, nema sumnje da će nas drugi poštovati. Ako delujemo samo pojedinačno, možda će neko poštovati pojedinca, ali zajednica neće imati snagu.
I još nešto veoma važno: ne smemo se svađati pred drugima.
Foto: Eparhija nemačka
Ako imamo problem među sobom, treba da ga rešimo sami. A ne da drugi gledaju preko naše ograde i kažu: „Pogledaj ove ludake kako se svađaju”. Pametni ljudi svoje probleme rešavaju unutar svoje zajednice, svoje porodice, razgovorom.
A ono najvažnije što nam je Bog dao jesu razum i jezik. Treba da razgovaramo i da se dogovaramo.
Sutra: „Zajedno smo jači” – poruka mitropolita Grigorija koja odjekuje kroz osam godina njegove službe u Nemačkoj
Izvor: Rasejanje.info/Katarina Krstić-Tadić
