Valt Bogdanić, novinar i urednik „NJujork tajmsa“, drugi je novinar u istoriji koji je dobio tri Pulicerove nagrade. Pre njega to je pošlo za rukom još samo Tomu Fridmenu, njegovom kolegi iz istih novina, a Valt za „Vesti“ kaže da je osećaj fenomenalan, isti kakav je bio za prvo ili drugo ugledno priznanje.
– Najvažnije u celoj stvari je to što svojom pričom uspevate da razotkrijete probleme, začeprkate i dođete do onih koji ih uzrokuju i učinite da na neki način budu kažnjeni. Zato verujem da ovo nije samo moj posao, već moja misija, koja uvek čini da se na kraju dana osećam dobro. Još uvek imam isto uzbuđenje pri otkrivanju važnih priča i podataka i verujem da će tako i biti sve dok me pero služi – kaže za „Vesti“ Valt Bogdanić.
Ovogodišnje priznanje dobio je za seriju tekstova „A Tocsic Pipeline“ koja govori o tome kako opasni i otrovni farmaceutski sastojci iz Kine ulaze na svetsko tržište. Istraživao je sa svojim kolegom DŽejkom Hukerom i ekipom saradnika na četiri kontinenta, otkrivajući zastrašujuće informacije o tome kako otrovi iz ruralnih sredina Kine stižu do potrošača širom sveta. Priča je do detalja opisivala strašne, smrtonosne posledice ovog otrovnog međunarodnog kanala.
– Dobio sam informacije 2006. godine da neki ljudi u Panami misteriozno umiru posle korišćenja lekova za prehladu koji su nabavljeni iz Kine. Posle dugih istraživanja i kontakata sa mojim izvorima utvrdio sam da se slično dešavalo 1990. godine na Haitiju, pa sam pomislio da možda postoji neka veza. U maju 2007. objavili smo prvu priču, a kasnije je usledilo još pet. Naravno, drago mi je da sam dobio nagradu, ali hoću da naglasim da je to priznanje „NJujork tajmsu“ koji je sve vreme stajao iza mene, jer dobre priče nema bez podrške novina u kojima je objavljena – naglašava Bogdanić.
I dalje tvrdi da je uzbuđenje isto kao i na početku karijere, da je radost zbog ispunjenja misije takođe dragocena, ali da se još nešto nije promenilo za svih 35 godina, koliko je u istraživačkom novinarstvu.
Vaspitavan u duhu srpske tradicije
Nedavno je Valt Bogdanić boravio u čikagu, u kome je sahranio svoju 86-godišnju majku. U ovom gradu je i rođen 1950. godine i vaspitavan u duhu srpske tradicije i kulture. Diplomirao je političke nauke na Univerzitetu države Viskonsin, a magistrirao novinarstvo na Univerzitetu države Ohajo 1976. godine. Radio je u „Klivlend Presu“, „Plejn dileru“, bio producent TV programa CBS „Co minuta“ i novinar „Vol strit žurnala“, za koji je 1988. godine osvojio Pulicerovu nagradu. Drugu je dobio 2005. za seriju „Smrt na pruzi“.
Predaje novinarstvo na Kolumbija unvierzitetu.
– I dalje su prisutne strašne prepreke kada nastojim da otkrijem dobru priču. I dalje niko nije spreman da vam da informacije, i dalje znate da neko zbog tog problema na ovaj ili onaj način profitira, ali moja potreba da razotkrijem detalje utoliko postaje snažnija. Naravno da sam se izveštio kroz sve ove godine, jer iskustvo, ako ne donosi perfekciju, makar olakšava istraživanje.
U eri elektronskih komunikacija i brzih informacija istraživačko novinarstvo možda izgleda mrtvo, ali su Valt Bogdanić i njegove kolege dokaz da ono nikada neće nestati i da će iz njegovog i drugih pera stizati još mnoge važne i zanimljive priče.
– Naravno da ovo novinarstvo nije popularno, ali mi smo mu posvećeni i ovim što radimo dajemo primere mlađim kolegama. Jer, ako im mi, stari vukovi, ne damo primer i ne poučimo ih kako treba raditi, ko će drugi. Mojim studentima obično dam jedan vrlo važan savet – nikada ne prihvatite „ne“ kao odgovor. Ne prihvatite „ne“ ni od urednika koji pokuša da vas obeshrabri, a još mnanje od sagovornika koji nastoji da izbegne odgovor. Najlakše je prihvatiti „ne“ i odustati. Ali, u ovom poslu moraš naći put do odgovora, to je ono zbog čega i postavljamo pitanja, zar ne?
Trenutno stanje u Americi i svetu jeste i tema njegovih interesovanja i istraživanja.
– Ekonomski kolaps je stvar koja se tiče svakog običnog čoveka, koja dodiruje i njegov krov nad glavom i njegov tanjir, a njen razvoj je teško predvideti. U ovom poslu mi konstantno tražimo uzroke problema, a onda i načine da se problem reši i vrati poverenje u zemlju i sistem u kome živimo. Možda nekome izgleda da novinari jesu polarizovani na leve i desne po političkoj orijentaciji, ali nije dobro da TV i radio komentatore poredimo sa novinarima. Većina mojih kolega je u suštini objektivna, jer smo posvećeni istini i objektivnosti.
