Ako se za neko drvo moglo reci – bledo, onda je to svakako platan. Bledo kao platan. Ali nije to bilo ono bolesno ili samrtno bledilo, vredno prezira i gadenja možda, ili straha (otuda – Bledo kao krpa); bledilo platana beše nekako neuobicajeno puteno, uzvišeno i poželjno. Osobito su ga žene prizivale. Cak mu je i senka bila bledunjava, kudikamo svetlija od lipe, na primer; sa hrastom je suvislo i uporedivati ga (poznato je da u hrastovoj krošnji obitavaju seni upokojenih, katkad su toliko guste da mu senka postaje izrazito tamna, pod njime se nisu mogle naslutiti druge senke, kogod bi stao pod hrast bivao bi nevidljiv, i uglavnom su ga se klonili). Izranjati iz senke platana, uranjati u senku hrasta bilo je kao gaziti iz dana u noc, iz života u smrt. Ali, bilo je i takvih koji nisu izbivali iz hrastove senke, i onaj ko bi mimo njega progazio mogao je da cuje mnoštvo nevezanih glasova odjednom, neretko i potmulo brujanje, ili opsene uzdahe, dahtanja, naricanja, pa i dozivanja. Reci se nisu razaznavale i pravo je cudo kako ih uopšte i pominjem, jer možebiti da su se žitelji senovitog hrasta oglašavali mumlanjem, ili na primer kricima koje bi melodijski harmonizovali u ono što prepoznajemo kao rec. Sasvim se lako moglo pobrkati: skup grcaja razlicito intoniranih i skup slova razlicitog sazvucja.
Beograd (Vracar, Gospodara Vucica 173). Moje dvorište je pusto, kamenito, strmo, moj prozor gleda u zemlju, gustiš iždžikljalih kopriva iz kamenja i nekog meni nepoznatog bilja koje sam uporno tražila, prelistavajuci vremešne herbare, zbirke s popisom samoniklog rastinja i retkih trava sa ovdašnjeg podneblja, cak sam se svesrdno zanimala poucnikom Flora kneževine Srbije, što ga je nacinio pocitćmi profesor beogradskog Liceja g. Josif Pancic (svojerucno je nove vrste iscrtavao, opisivao), a sve kako bih i njima nadenula imena, kao da baš svestvoreno mora da poseduje ime, i kao da je posed ona kljucna odrednica za razaznavanje. U takvom dvorištu ispružala su se dva stabla. Platan. Hrast. Ili, platan i hrast. Ili, hrast i platan. Sa svog prozora koji je, kako sam napomenula, gledao u zemlju sa iždžikljalom koprivom i meni još uvek zagonetnim biljem, mogla sam da vidim samo delove njihovih debala; krošnje, pretpostavljate, nikada nisam videla, a onaj opis krošanja od malopre usledio je posle pomnog osmatranja senki. A to kako sam uopšte znala da je rec o platanu, o hrastu, potvrdujem sa velikom sigurnošcu posle studioznog pregleda srednjovekovnog prirucnika o mocnom drvecu (iz XIV veka) do kojeg me odveo slucaj, peskovitog avgusta 1999, pravo u kriptu manastira Vitovnica . Tu su se, azbucno složene, mogle pronaci sve vrste drveca ikada izraslog na ovdašnjem tlu; tako je drvo pod imenom sarakundusij raslo uz Podunavlje; najviše ga je bilo uz ušce dveju reka; kako doslovice stoji u opisu (višerucnim prepisivanjem, razume se, izmenjenom): na mestjah gde se sastajahu vode mutne i vode modre. Nad tom spojnicom sarakundusij je nicao i izrastao tako gusto da se izmedu stabala nije uspevala provuci ni pomisao. A senke gusto poniklih sarakundusija su cinile takav mrak da se od njega namah ledila krv u žilama. Onaj kojeg bi slatkoslovljiva božica Ludost ipak nagovorila da u njih zade, više se nikada nije pojavljivao na svetlo dana. Plovidba brodica, jedrenjaka ili splavova zaustavljala se pred senkom mutne reke, isto kao i pred senkom modre reke. Ulazak iz jedne u drugu bio je nezamisliv, i opasan, svakako. Dok su moždanom sržju štavljene bivolje kože bacane u darivanje vodama, posle ih one, razjarene, raznosile na sve cetiri strane, sa obala su ih mumlajuci ispracali lovci i sakupljaci. Prvi naseljenici Ušca. Ostavljali poluotkrivena trapezoidna staništa, išcekivali, jer mutna i modra reka ce do jutra odaslati uzdarje. Prvi znak. One, pak, koje bi struja odnela u senku, zasvagda su nestajale. Drugi znak.
Najsrcaniji bi se primicali, uglavnom doplivavali, tik uz jasno razaznatljivu liniju što je odlucno delila senku od svetla. Jer smelima se upravo na razmedi senke i svetla darežljivo osmehivala sreca. I zbivala su se cudesa. Gubavcima bi kraste naprasno zarastale i na tim mestima koža se presijavala u hiljadustrukim bojama, nerotkinje bi ostajale ne zadugo bremenite (u okruglim stomacima nosile su plakavce), kljasti se po izlasku na obalu uspravljali gordi i stameni, nemi progovarali staklastim glasovima kakvim se deca oglašavaju, a gluvi su povazdan slušali glasove sasvim nerazumljivih i nepoznatih narecja, cas muških, cas ženskih. Tako je – kako je bilo ubeleženo u analima prepisivanim u starom Rimu – po licnoj zapovesti cara Konstantina I Velikog pisar Kalicije odaslat u Singidunum, primivši na zadatak da od obudovelih jadnika (koje je sreca naprasno ovladala) sluša, prikuplja i pažljivo ispisuje nerazumljive reci; posle su tako kaligrafski ispisivane pergamente putem Via militaris, uz pratnju golobradih legionara, odnosili u Constantinopolis najumnijim glavama na tumacenja, ali uprkos nadljudskom naporu, neretko i znatiželji, nijedna kazana rec nije bivala rastumacena, cak ni slicna ijednom do tada znanom jeziku širom velikoga Carstva. Dovodeni su mudraci iz carske provincije Sirije, Egipta, nadaleko cuveni aleksandrijski gramaticari i helenski filosofi. Zaludu! Velikorecki jezik, kako mu nadenuše ime u onim istim starorimskim analima (cak se pominje i u drevnim srbuljama što su onog praskozornog aprila sa Kosancicevog venca raspecacene prštale kao sprženo lišce visoko u nebesa, pa se i danas ponegde pod plitkim nanosom peska ili vapnenca daju iskopati, doduše nagorele ili izjedene voskom, ali ipak citljive), dakle, ostao je tajna, i nestajao je zajedno sa obudovelim jadnicima, jer kako su ga god revnosni carski pisari zapisivali ili grebli šilima, pocinjao je, nedugo potom, da bledi, pa se uz silno htenje naslucivalo tek tragovlje, ubrzo je i ono išcezavalo, na zaprepašcenje pomenutih mudrih glava, što su uglas u neverici mrmorili, svak na svojem jeziku, nekakvu mantru zacudnicu svevidecim bogovima.
Nad Ušcem su se sakupljali posebni oblaci i padale mirišljave kiše od kojih je docnije mirisao vasceli Donji grad na smokvu (Ficus carica) u vrelim danima kada se kao oklopnik obvija otužnim mirisima i ne sluteci kako upravo otužni mirisi mame nasrtljivce na granje, lepljivo lišce s dugim peteljkama, a sve ne bi li nabasali na zelenomrko plodovlje, medne ambrozije kakvim su se bez ikakve sumnje gojili bogovi; i, razume se, bele ljiljane.
Od kada, po prvi put, Ušce srecnih senki prozvaše Bjelgradom (a njime tada stolovahu Bugari), šuška se poluglasom o nestalim prilikama pod zlokobnim senkama (iako se i dalje, valjda po navici, neizostavno pominjala sreca), odrvenelim u golema mocna debla covekolikih oblicja, rukolikog granja, prstolikih listova. Rimljani ih nekoc nazivali platanus. Lice im svetlo, bezmalo belo, glatko se ljuspalo; nalicje tamno, ispucalo, zubljeno, režnjevito, grubo, pa se gdegde cinilo da su dva debla srasla u jedno.
U turskim defterdarijama pominje se sarakundusij pod dvojnim imenom nepent hikut; bez objašnjenja: kako se to jedno ime za jedno drvo naprasno udvojilo, i zašto. Ocuvan je nepotpun zapis izvesnog zabludnika defterdara Cikuta koji je na pobocnom zidu svog cardaka – što je gledao ravno na Ušce – strpljivo noktima urezivao u otvrdlu zemlju (deo natpisa nestao je sa nasilno odbijenim komadem), na cistom srpskom: nepent hikut, sarakundusij, pa platanus, posta od jednoga dvoje; skvasno semenje popadaše u vodu i mulj i tamu, a toliko gusto ga bilo da se potom sámo od sebe udvajaše, te od jednoga posta…
Razglasiše o Ušcu srecnih senki, pa svakojaki poželeše da ga nastane. Bilo je i toga da je danima gorelo kao buktinja, i nijedna ga voda nije mogla ugasiti. Užareno brodovlje gutale su senke kao razjarene mušice. Dešavalo se i da se vode obe reke okrvave i nije se razaznavalo otkuda tece mutno, otkuda modro, jedino su senke ostajale mracne i u svakoga izazivale isto – slatkast strah što je ledio srž u kostima, a kolanje krvi se na tren zaustavljalo.
Doduše, umnogome se Ušce proredilo (pominje se najezda znatiželjnika na uzanim brodicama i svaki od njih bi u dokolici mokrio po senkama, upinjuci se da što više izviju mlazeve koji su nestajali u tminu), pa su i senke delovale manje zlokobno i tek se kojekuda culo kikotavo zapevanje neke neukusne pesme u koju bi bilo udevano ono nerazumno velikorecko slovo, ali više ih niko nije zapisivao niti se ko cudio takvoj neobicnosti. Retko je ko, u potrazi za mocima drveca, doplivavao pred senke, željan isceljenja, jer mnogi poželeše nakaznost svojega tela, božje belege. Živa glava na ramenu! vikaše kô jedna duša. Majke su sakatile odojcad, sebi docnije odsecale jezike i dojke, muževima na spavanju noktima ranjavale udove. Da se krvi ne izmešaju! Onda su mumlale onim nerazumnim velikoreckim jezicima, obudovele, jadne. Turci su sa strahom i cežnjom pristajali uz mutnu i modru senku, naizmenice. Kojecega su se naslušali o mocima nepent hikuta, srecnim senkama. Nacuo ponešto o tome i Šahabedin-paša, o senkama na ušcu modre i mutne reke koje vracaju izgubljenu mladost i krepost. Jednom pridobijena – zanavek ocuvana! završio je Šahabedin-pašin seiz zajapurenih obraza, zapenušen, razrogacen. Ali u Šahabedin-paše izrastala seda brada kao plašt. Mudra glava u nj! govoraše bogobojažljivo i dauri i agarjani, bez razlike. Poslao Šahabedin-paša svojega seiza kao izvidnicu. Nikada se nije vrnuo. Ostao u srecnim senkama. Ne zna Turcin kako valja! podsmevali se docnije dauri, trljkali sasušene dlanove. Šahabedin-paša uzjaha konja (pracen akindžijama i janicarima), potera put utvrde Gornjega grada i iz njega više nije izlazio. U kratkoj povorci predvodeni belim atima (sa sapi im se cedio mirišljavi znoj), pod arabesknim baldahinom od ružinog drveta uzbranog pod Avalom, pronosili su beživotno pašino telo. Oni najfiniji delovi pod juvelirski iscizeliranom sferom od mirisne tisovine sa Atosa (imala je svagda da podseca na golemo Carstvo) bacali su šupljikavu hladovinu preko olovnih kapaka, jer su Šahabedin-pašini kapci zanavek skrili dubokoreckomodre oci što su prkosno kazivale o njegovom slovenskom poreklu. I zacudno kako mu je lice delovalo mladoliko, lepo, bezmalo ljupko, iako se uveliko pronosio glas o pašalijama-saveznicima koji su nemilice zauzdavali nadošlu vremešnost (zauzvrat, sâm je Alah svedok šta su potraživali). Vojska mu se i akindžije rasturiše podno Ušca; sa njim bejahu ostali samo krajiške vojvode i janicari. Sotone! Širilo se i van opasanih kamenih zidina. I oni što su živeli izvan njih radovahu se što ne moraju ni poslom da navracaju niti u Donji niti u Gornji grad, iako je baš sve, u potaji, žestoko mamilo Ušce srecnih senki.
Beograd (Vracar, Gospodara Vucica 173). U mom dvorištu, kako sam dvared napomenula, sa prozorom koji gleda u zemlju, gustiš iždžikljalih kopriva iz kamenja i meni i dalje zagonetnog bilja, izrastaju hrast i platan. Na modroj strani raste hrast sa tamnom senkom, na mutnoj platan s bledom senkom. I senke im se mešaju. Ponekada je tamna, pa mi se prozor – a ni ja u njemu – uopšte ne razaznaju, ponekada je bleda pa postajemo senke pod bledom krošnjom.
Beograd, jul 2002.
LAURA BARNA rodena je 1964. godine u Jazsovu kod Sente. Studirala istoriju umetnosti u Beogradu, gde i danas živi i radi kao lektor i likovno-graficku pripremu knjiga za štampu. Objavljuje proze i eseje u casopisima za književnost, kulturu i umetnost. U pripremi su arheološki roman Protovir (rekonstrukcija života na Lepenskom Viru, iz doba 7000-6000. godine stare ere) i zbirka prica Nevolje gospodina T. i druge nevolje.
Kontakt: e-mail: laurab@eunet.yu
tel.: 064 148 49 72
Gospodara Vucica 173
11000 Beograd
