Пола века Васлија Обреновић је радио као физички и грађевински радник, као пословођа и као социјални радник. Изградио је Швајцарцима три стотине насеља, читаве мале вароши и највећи затвор, изградио је камене и асфалтне друмове, али и бушио тунеле кроз Алпе.
Швајцарска му никада није доделила никакво признање за тај ударнички рад и развој ове земље. Не жели се, јер је срећан што је у тој туђини подигао своју породицу и развијао српство.
Данас док чека швајцарску пензију, сећа се Васлија Обреновић тог периода живота, који нимало није био лак.
„Одлазак на рад у иностранство за нас са села није био лак. Пратиле су га три тешке трауме, које је свако од нас доживљавао на свој начин. Прво, желели смо да одемо, да зарадимо и да се вратимо у завичај, да направимо нову кућу и живимо боље. У Швајцарској нам нико није гарантовао да ће то тако и бити. Друго, свако од нас је страховао, па и ја, шта ћу тамо да нађем. Како ће нас странце Швајцарци да приме, како ће да ме третирају? И трећа траума је била носталгија за родном кућом и породицом. Ја сам у селу оставио младу супругу Смиљу и сина Славишу, који су ме испратили са сузама и тугом у очима. Носталгија и данас, свих пет генерација наших радника у Швајцарској, мучи до бола“, искрен је Васлија Обреновић.
Да би истрпео своје трауме Васлија се, како признаје, просто затрпавао пословима. Радио је истовремено као грађевинац на изградњи швајцарских путева и грађевинских објеката, усавршавао своје грађевинско образовање и учио фрнацуски језик на фонетски начин, слушајући га.
„Памтим да сам 1979. године добијао седам франака на сат. Потом је сатница скочила на 15 франака, па сам месечно примао око 3000 франака. Трошкови живота у Швајцарској у то време нису били много велики“, рачуна Обреновић.
Стан је плаћао 300 франака, приватно социјално и пензијско осигурање 200, а за храну је давао месечно 400 франака. Уз то је плаћао порез од седам одсто на зараду, таксу за незапосленост 0,5 одсто и пензијско осигурање 5,05 одсто. Пушио је „марлборо“ цигарете, биле су 1,5 франак паклица, а у кафане није излазио. Штедео је новац да школује децу, да помаже родитеље и да направи нову кућу у селу Козјак код Лопара.
„Рад у иностранству је напоран и опасан. Уме да разори брак и породицу. Швајцарска је једина земља која страницама помаже индиректно у разбијању породице, основне ћелије једног друштва. Када дођеш, добијеш визу „А“ са којом можеш остати и радити девет мјесеци сам – без породице. Да би стекао право на годишњу визу „Б“ требају четири визе „А“ по девет мјесеци. Ако у те четири године мањкају два дана, губиш право на остварење захтјева за годишњу визу Б. Када си остварио право за годишњу визу Б стичеш право после шест мјесеци за подношење захтјева у реализацији груписања породице са визом. У старим данима, старосне пензије су мале, ако нема додатних осигурања не може се живјети са стеченим примањима која се понзионерима у браку додјељују“, објашњава Васлија.
Нигде без породице
Доста Швајцараца је у пензији напуштало Швајцарску и одлазило у Шпанију да тамо живи. Данас је то другачије. Увођењем другог стуба пензијског осигурања – ЛПП пензионер може лијепо живјети у тој држави. Ако је наш човјек додатно правио уговор животног осигурања, онда му се луксузни живот побољшава“, тумачи нам Обреновић административна правила живота у Швајцарској.
Његова супруга Смиља Обреновић је имала само завршену осмогодишњу школу у коју је путовала осам километара у једном правцу пешице преко ливада, али је она нашла себе у ресторану трговачког ланца „Пласете“ у Швајарској. Од раднице постала је одговорна особа у припремању слаткиша и салата. Обреновићи су тако имали две швајцарске плате и били задовољни.
То Васлија и наглашава:
„Мени је Швајцарска спасила брак, дјелимично не поштујући правило као и други. Супругу и дјецу сам доводио илегално да бораве непријављени. Швајцарци нису били ригорозни – толерисали су моје госте. Визу Бе сам добио у времену после четири сезоне и одобрено ми је спајање породице. После десет година боравка добио сам визу Це. Тако да сам 1980. године живео легално и нормално са породицом у Швајцарској“, признао нам је господин Обреновић.
Радећи и градећи своју пословну каријеру у Швајцарској, сеоски зидар из Козјака и мајстор грађевине Васлија Обреновић постао је шеф градилишта фирме „Ернест Габела“. Тежак грађевински посао на њему је, међутим, оставио болан траг. Кичма му је попустила, па је Обреновић 1994. године морао да је оперише. Наредних 15 година покушавао је да постане други човек, а да не буде инвалид. Кроз рад се школовао за социјалног радника. Обреновић јесте заволео овај социјални посао, јер се у суштини састојао у томе да раднике на привременом раду у туђини припреми за нови живот.
Васлија потиче из села Козјак, општина Лопаре. Рођен је октобра 1951. године. Његов прадеда Глигор Обреновић потицао је из породице Деспотовића – село Тобут у истоименој општини.
Васлијин отац Бошко Обреновић и мајка Живана преминули су природном смрћу 1990. и 2012. године. Васлија је са женом Смиљом добио два сина. Син Славиша Обреновић је рођен 1973. године у Лопарама, а крштен је у мачковачкој цркви Рођења Пресвете Богородице. Њихов прадеда Глигор је почео грдању ове цркве 1913. године записано је у шематизму Епархије зворничко-тузланске. Син Саша Обреновић је рођен 1980. године у Тузли. Крштен је у Мачковцу, у најактивнијој цркви 20. века у општини Лопаре.
Заволео сам Мајевицу и наша села
Обреновић се крајем шездесетих школовао у Тузли. Завршио је 1971. године Грађевинско-техничку школу, мада није хтео да буде грађевинар. Живот му је, међутим, другачије уредио. Као стипендиста предузећа први посао је добио у ГП „Мајевица“ која се брзо затворила због политике стварања великих предузећа. Одатле је прешао у ГП „Техника“ у Тузли где је упућен на терен у Дуго село код Загреба да гради фабрику посуђа. Потом је пребачен на градилиште Петрушевац на Грађевински институт Хрватске.
„Плата ми је у ГП „Мајевица“ била добра, друштво јако интересантно. Као омладинац био сам председник омладине села, секретар Културно-уметничко друштво „Младен Стојановић“. Био сам и начелник самосталне чете извиђача „Др Роса Хаџивуковић“, партизанке која је погинула 20. фебруара 1942. у Вукосавцима. Памтим да сам дочекивао Цвијетина Мијатовића – Мају, високог политичког функционера родом из Вукосаваца, општина Лопаре, првог предсједника СФРЈ после Титове смрти, који је био јако цијењен у читавој Југославији и посебно код нас на Мајевици“, памти Обреновић.
У време када је он ишао у школу у Лопаре, ишао је пешице неких 1500 метара. Друга деца су долазила из даљине више од шест километара. Пут је био аустро-угарски макадам изграђен пре Првог светског рата. Асфaлт је у Лопаре, каже Обреновић, стигао тек 1963. године.
„Још док сам био ђак пешак заволео сам Мајевицу и наша села. Уживао сам док сам ходао по Брдима и Торини, који су било моја дедовина, и ишао даље према превоју. Ишчекивао сам излазак сунца да ме огреје и обасја читав пропланак. Мајевица је најлепша у пролеће када озелени и када њена поља и њиве замиришу“, диви се свом завичају и данас Васлија Обреновић.
Ипак, признаје нам, Лопаре је било мало место, а села су била још мања. Раштркана по мајевичким брдима, села су ипак била пуна живота. Народ се бавио, углавном, пољопривредом и сточарством, а оно мало радника одлазило је на посао у пилану, у циглану и у грађевинско предузеће. Одређени број њих је одлазило у Тузлу запошавајући се претежно у руднику „Крека-Бановићи“. Тада је било десетак аутобуса дневно који су превозили раднике, рударе, ученике тузланских школа, као и болесне за специјалистичке прегледе.
„Тражио сам посао у Словенији, па у Хрватској, а онда сам се одлучио да идем у Швајцарску“, прича нам Обреновић.
(наставиће се)
