Mali Parižani koje su mame i poneki tata doveli u Kulturni centar Srbije propitkivali su nestrpljivo „Kad će doći taj car sa velikim ušima?“.
Potom su se dečica mirno smestila čekajući „cara sa velikim ušima“.
Na žalost, nije to bila prava glumačka predstava, već su dve mnogo lepe tete, odnosno, mlade glumice, čitale priče o tom caru sa velikim ušima i o jednoj sudbini. A isti tekst su čitale na francuskom i srpskom, kako bi svi u svemu dvostruko uživali.
Trebalo je videti te mališane, u uho se pretvorili. Od zove je čoban napravio sviralu, pa kako u nju dune, iz nje izlazi: „U cara kozije uši“. Umalo čoban zbog toga glavu ne izgubi, bi zaplet, ali srećom i rasplet, kada car shvati da na zemlji ništa ne može da se sakrije. Na to deca razdragano stopiše dlanove u aplauz.
I druga je priča „Sudbina“ bila mnogo lepa, I ona počela sa: „Bila jednom…“, a reč je o dva brata, vrednom Jovanu i lenjom Bogdanu…
LJupke glumice
– Moji su iz Homolja, a ja sam rođena u Francuskoj. Završila sam glumačku akademiju. A zašto? Zato što sam odmalena volela da me ljudi gledaju, penjala se na stolicu, glumila i, evo, kao glumica sa diplomom ispunila svoj san – ispričala je Nataša Davidović.
Mirjana Pantelić je čačanka, od 2000. živi u Francuskoj, takođe sa diplomom glumačke akademije.
– Igrala sam kod Kuste u operi „Vreme Cigana“, a sa kolegama sa Akademije oformili smo trupu „Irevokabl“, pa putujemo, nastupamo, uživamo.
Obe mlade, ljupke, nasmejane, a uglas zaključiše:
– Obožavamo dečje priče, uostalom, odrasli smo uz Branka Kockicu.
Sve ovo je za mališane stiglo iz pariske Izdavačke kuće „L’Armatan“ („L’Harmattan“) , koja je prvi put, i to dvojezično, štampala srpske dečje bajke.
Na ovoj publikaciji su radili šef projekta Frans Verier, prevodilac Nenad Živojinović i ilustrator Joan Le Ber, dok su glumice Mirjana Pantelić i Nataša Davidović svojim glasom sve oslikale, baš kao da je pravo i živo.
– Ovo su nam pionirski koraci. „L’Armatan“ je krenuo u obilazak zemalja sveta i raznih jezika, pa smo i mi došli na red, pa je i srpski predstavljen ćirilično. Uspeh, naravno, odradili smo i drugo izdanje – rekao je Nenad Požarevac.
Madam Verier je dodala:
– Knjižice su dobile pozitivne kritike, jer, kao u priči „Sudbina“, razrađuju filozofsko pitanje upravljanja sopstvenim životom, što važi za odrasle i decu, dok priča „U cara kozije uši“ inspiriše decu po pitanju čuvanja tajne i iskrenosti.
Obe knjižice već su krenule i do drugih izdavača, pa u škole, sve u nadi da se iniciraju slični i veoma korisni projekti.
Grujići ne trepću
Ivana i đorđe Grujić, Beograđani i 15 godina žitelji Pariza, doveli su svoje mališane Bogdana i Vladana, koji celo vreme nisu ni trepnuli, da bi roditelji objasnili.
– Sve bajke znaju napamet, a kad im čitamo, neće na francuskom, već na srpskom.
