U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa

U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa 1Foto: Nenad Bjegović/Privatna arhiva

„U Irskoj su svi veoma strpljvi i nasmejani. U stanju su da vam pomognu za bilo kakvu glupost i ništa nije sramota da se pita, traži savet ili pomoć. To je osnovna osobina i to na svim nivoima i u svim poslovima“.

Nenad Bjegović je za naš portal započeo svoju priču od početka, kako se situacija razvijala i koji su bili razlozi da sa ženom i decom napusti Srbiju.
Oni danas žive u Irskoj, u Dablinu, daleko od svega zbog čega su i otišli.

„Moj život je bio baš turbulentan, s obzirom da sam do svoje osamnaeste godine živeo u Hrvatskoj, nakon čega sam zbog rata došao kao izbeglica sa svojim roditeljima u Beograd, a da ne spominjem i svoje učešće u ratu u tadašnjoj vojsci JNA“, priča nam Bjegović.

Kako sam kaže, bilo je nekoliko stvari koje su bile presudne da napusti Srbiju.

„Prvi razlog su deca. Stanje u školstvu, odnosi među decom, i konstantan pritisak i stress loše koncipiranog obrazovanja kome su bili izloženi.“, navodi on.
Drugi razlog bio je nemogućnost da se stvari promene.

„Nemoć da se promene stvari, sistem, ljudi… kafana pored naše kuće koju smo tri godine prijavljivali zbog buke bez ikakvog realnog uspeha, dok smo svaki vikend provodili besane noći uz narodnjake pored prozora, tuče na ulici i policiju koja neadekvatno ili nikako ne reaguje“, objašnjava Bjegović.

A bilo je tu i mnogo drugih, pojedinačnih razloga za odlazak.

„Kada smo odbijeni za izradu vebsajta, jer je naručilac primetio da su naši Fejsbuk profili puni fotografija sa protesta protiv loših rešenja vladajućeg režima i za očuvanje prirode. I to nam je otvoreno rečeno. Kada radite godinama po ceo dan, a imate osećaj da stojite na mestu. Kada vam za sve treba veza. Kada od 1972. godine čekate proširenje Bulevara kralja Aleksandra (Bul. Revolucije), koje se nikada neće desiti. Moj tast je umro čekajući, jer je vlast kuću, koja je starija od pola Beograda, proglasila koridorom i time sprečila da je prodamo, adekvatno obnovimo ili zamenimo, dok oko nas niču hiljade kvadrata nelegalnih zgrada, koje udaraju svojim balkonima o žice tramvaja“, nabraja Bjegović.

U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa 2
Foto: Nenad Bjegović/Privatna arhiva

Jedan od razloga bio je i to što država ne brine o građanima koji su gotovo sve dali ovoj zemlji.

„Kao ratni veteran nikada nisam dobio čak ni jednu jedinu svesku besplatno. Takođe, kada smo shvatili da ćemo za 15 godina ići u penziju, i kao visoko stručni kadar, imati ispod 30 hiljada dinara te penzije“, objašnjava Bjegović za naš portal.

Kada su shvatili da su na demonstracije izlazili njihovi roditelji, pa zatim njegova žena i on pre nego što su otišli iz Srbije, Bjegović je rekao: „Ako budem video I svoju decu da izlaze na ulicu I bore se za promene za koje se već dve generacije nisu izborile, neću to sebi nikada oprostiti.”

Bjegović priča i o mogućnosti povratka, ali u krajnjoj nuždi.

„Nije isključen povratak, naravno, ali bojim se da kako vreme sve više odmiče, sve nam je jasnije da je ovo trebalo da uradimo pre deset godina. Iz ove perspektive, mislim da bismo se vratili kada ne bismo imali izbora.“, ističe on.

On dodaje da su mir, osmeh, osećaj vrednosti, odsustvo napetosti i nervoze, besa i neverovatno olakšanje deci u školi, stvari koje im je Irska pružila, a koje ovde nisu imali.

„Mlađa ćerka mi je rekla da joj je svaki dan praznik, a starija da smo bili u zabludi da oni ništa ne uče, već da uče dosta, ali na način i sistem u kome prosto želiš da znaš više. Sve je namešteno tako da ti olakša život. Ako vam se obraća poreski sistem, on vam se ne obraća kao nekome ko hoće da krade, već kao nekome kome hoće da olakša i pomogne. Ljudi su fantastični, empatični, predusretljivi…“, priča Bjegović.

U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa 3
Foto: Nenad Bjegović/Privatna arhiva

Jedine zamerke koje ima su, kako kaže, sporost koja je vezana za zdravstvo i visoke rente stanova.

„Ali to je generalni problem koji se lako prevazilazi kada dvoje ljudi rade“, smatra on.

Bjegović se osvrnuo i na situaciju u Srbiji, rekavši da prati dešavanja ovde.

„Ne spadamo u kategoriju ljudi koji su otišli i koje ništa ne zanima. Na kraju, ko zna šta život nosi. Možda ćemo ovde ostati dovoljno dugo da nas više neće zanimati, ali možda ćemo se i vratiti. Nažalost, moje mišljenje je da se nikada neće ništa promeniti“, ističe Bjegović.

On naglašava i da je u Irskoj svako dobrodošao.

„Oni su prosto jedan divan i srdačan narod, čiji je glavni moto „live and let others live in peace“. Ja ih često nazivam „Srbi Improved version 5.0″“, kaže on.

U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa 4
Foto: Nenad Bjegović/Privatna arhiva

Bjegović dodaje da kada kažete da ste iz Srbije, ne postoji ni najmanja pomisao bilo kakve loše konotacije.

„Znaju za ratove devedestih i raspad Jugoslavije. Mnogima su njihovi roditelji išli na Jadran na odmor i smatraju je najdivnijom zemljom u kojoj su bili. Oni to nekako gledaju I dalje kao na jednu celinu. Zanimljivo je da znaju da nam je istorija bila teška i bilo je komentara da je za njih to fascinantno, osvrćući se, recimo, na Prvi svetski rat. Mislim da nas veoma razumeju jer i oni dele slične strašne stvari kroz koje je njihov narod prošao. Ne zaboravimo da je ovde počeo da raste standard od npr. 1996. godine, da bi stigli do onoga što imaju danas i na to su veoma ponosni“, navodi naš sagovornik iz Irske.

Bjegović ističe i to da su oni u dobrim odnosima sa svim ljudima dobre volje.

„Imali smo priliku da nam pomognu u početku i Srbi, Slovenci, Bosanci i Hrvati. Ovde ima ljudi iz celog sveta, pogotovo u Dablinu gde živimo“, objašnjava on.

Kako navodi, glavna promena i ono što se prvo primeti u Irskoj je to da nema pritiska.

„Svi su veoma strpljvi i nasmejani. U stanju su da vam pomognu za bilo kakvu glupost i ništa nije sramota da se pita, traži savet ili pomoć. To je osnovna osobina i to na svim nivoima i svim poslovima. Neke stvari su možda sporije, ali sve teče. Niko, ali gotovo niko ne trubi u saobraćaju bez preke potrebe. Zanimljivo je da kada ljudi izlaze iz gradskog autobusa, gotovo uvek kažu „Thank you“, u znak zahvalnosti vozaču koji ih je dovezao negde. U najgorem slučaju, pri izlasku iz autobusa razmenite pogled sa vozačem nakon čega mu kimnete glavom, a za šta dobijete isti odgovor“, opisuje Bjegović život u Dablinu.

U Dablinu niko ne trubi na ulici, putnici se zahvaljuju vozaču na izlazu iz autobusa 5
Foto: Nenad Bjegović/Privatna arhiva

U Dablinu, kako dodaje, nema kamera koje kontrolišu saobraćaj.

„Ljudi su pažljivi, uviđajni i strpljivi. Ako zakrčite saobraćaj zbog nekog problema, nevešt ste vozač, ili samo da možda pitate nešto, niko neće vikati ili govoriti da požurite.

Oni su lepo vaspitani i smatraju da mora da postoji razlog zašto ste to uradili“, objašnjava Bjegović.

Takođe, kako kaže, tamo je i vazduh čist i nema buke.

„Nema divljanja komšija i iživljavanja motorima i automobilima po gradu. Policiju ne vidite i ako je vidite, jednako je pažljiva kao i ljudi. Lokalci komentarišu da bi trebalo malo da budu bezobrazniji, kako ne bi „svaka budala“ imala baš sva prava“, objašnjava Bjegović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Original Article

(Visited 16 times, 1 visits today)