Gotovo da ovih dana nije bilo zemljaka pristiglog iz inostranstva u Petrovac na Mlavi, a da nije zavirio u novootvorenu piceriju „Nuovo mondo“ u samom centru grada, čiji je vlasnik Miroslav Joksimović i sam jeo hleb u tuđini, sve do aprila prošle godine.
– Gorak je to hleb – veli reporterima „Vesti“
30-godišnjak iz ćovdina, sela nadomak Petrovca.
– Radio sam desetak godina u Austriji, prvo u Inzbruku, pa u Salcburgu i ništa mi nije bilo teško, čak ni to što je radni dan bio 18 sati. Ruku na srce, dobro sam zaradio, ali pare ne leče tugu za zavičajem. Od prvog provedenog dana u Austriju zarekao sam se da što brže zaradim novac, da se što brže vratim u otadžbinu i započnem neki biznis kojim ću obezbediti budućnost svojoj porodici.
Bolje išta nego ništa
– Naši radnici rade osam sati dnevno, jedan dan u nedelji imaju slobodan, a plata im je 200 evra, što je iznad petrovačkog proseka. Međutim, neki ljudi misle da je bolje ništa ne raditi ako ne možeš mnogo uzeti. Možda su u pravu, ali moja je deviza bolje išta nego ništa – veli Miroslav.
Pitamo, da li mu se san ispunio, a on sve smeškajući se gleda u suprugu Zoru. I veli da su se približili cilju, ali ga još nisu ispunili… Pijemo espreso kakav se obično služi u italijanskim kafeima, a njih dvoje pričaju svoju životnu priču.
U Austriji su se Miroslav i Teslićanka Zora upoznali na poslu, zavoleli i venčali. Rođenje sina za njih je bio vrhunac sreće, a svi budući planovi bili su usmereni ka nasledniku Urošu. Roditeljsku sreću mutila je jedna „sitnica“ – morali su Uroša da ostave u ćovdinu, kod baba Rajne, Miroslavljeve majke.
– Nisam želeo da mi se dogodi ona već poznata priča u kojoj deca iz dijaspore umesto na maternjem prvo progovore na stranom jeziku. E, mislim da bi me to dotuklo da je Uroš rekao „mama“ i „tata“ na nemačkom, a ne na srpskom – objašnjava Miroslav.
– Izabrali smo manje zlo, iako nam je razdvajanje od Uroša palo teško. Bio je još beba kad smo ga ostavili. Sve ove godine, svaki čas mislila sam na njega i pitala se da li je zdrav, voli li nas i hoće li nas prepoznati kad dođemo – dodaje majka Zora sa suzama u očima.
Dečja slavlja
– U suterenu picerije, specijalno opremljenom za proslave dečjih rođendana, svakog vikenda imamo poneko veselje. I deci, a i odraslima, lepo je na takvim proslavama – veli Zora koja je glavni organizator slavlja.
– Lepo je kad radiš i dobro zaradiš, ali nisam siguran da novac može da nadoknadi razdvojenost od deteta. Zato sam bio skroman, Zora takođe. Nisam hteo kule i gradove, samo da budem svoj na svome. Znatan deo ušteđevine uložili smo u ovaj lokal, pa kako nam bude. Ako se po jutru dan poznaje, biće dobro – veruje naš domaćin Miroslav.
– I dalje ćemo morati da ulažemo ukoliko želimo da budemo najbolji u ovom poslu – tvrdi Miroslav, a o kojoj sumi je reč ne žele da pričaju jer im se kaže zavrti u glavi. – Ipak, zadovoljni smo. Imamo ovu piceriju, a u međuvremenu smo otvorili i ribarnicu na pijaci. Zaposlili i dvojicu radnika. Petrovčani sve više jedu picu i ribu. Za pristojan život je dovoljno, a ako bude sreće, zaradićemo i nešto preko, ali u inostranstvo se više ne vraćamo! – istovremeno odmahuju glavom Joksimovići.
