Pre nekoliko godina sam pomislio „Ovo je godina mog mladog komšije Marka Grabeža“, jer je imao jednu od glavnih uloga u seriji „Senke nad Balkanom“ a bend KOIKOI, čiji je član, počeo je da osim Srbije osvaja ceo post-YU prostor.
To sam pomislio i ove 2026. jer Marko je jedna od glavnih uloga regionalnog blokbastera „Svadba“, bend KOIKOI je osvojio ceo post-YU prostor, a sledi im koncert karijere 27. marta u Hangaru Luke Beograd.
Ovaj najveći koncert karijere benda KOIKOI zakazan je za 27. mart. Istorijski datum i rokenrol bend? Slučajno ili namerno baš tog datuma i zašto?
Ništa nije slučajno u našem slučaju, ha-ha-ha. Bilo je nekoliko datuma u igri, ali kad se već namestilo simbolično da 27. marta imamo mogućnost da se okupimo u Beogradu, znali smo da je važno prepoznati i pratiti znakove pored puta.
Bend je od početka studentskih protesta apsolutno i bezuslovno znao koja je njegova strana, uključen u borbu i podršku počev od koncerata u Petoj gimnaziji i Oslobođenom SKC-u, preko javnih medijskih istupanja i, naravno, svakodnevnih šetnji.
Ukoliko te večeri bude moguće da se bar malo podigne moral i da se podsetimo da smo okupljeni na dan kada su se dogodile neke važne istorijske odluke, bićemo i više nego zadovoljni.
Ideja je da se pojavi mnogo prijatelja i bendova sa naše scene i da pokažemo da priča o zajedništvu nije samo neko opšte mesto za javnost, već jedna iskrena potreba.
Reditelj „Svadbe“ Šeregi mi je pričao da je išao da vas gleda, mislim, u Ljubljani, imali ste pre neku godinu nastup na festivalu u Groningenu, šta je sa tom regionalnom i evropskom karijerom KOIKOI?
Šeregi je došao na naš koncert u Mursku Sobotu prošlo leto zajedno sa svojom ženom i kolegom Tomislavom Sutlarom, direktorom fotografije, koji je, takođe, deo ekipe filma „Svadba“.
Oduševili su nas. Mada su znali već i ranijih godina da dođu i na Lastovo i još neko ostrvo samo zbog koncerta. Predivni su stvarno. Srce mi je puno da sam deo tako pažljive i drage ekipe.
Količina ljubavi i podrške koju smo nedavno osetili u zagrebačkoj Tvornici kulture je neverovatna. Veče koje ćemo sigurno pamtiti kao jedno od najvažnijih u dosadašnjoj karijeri. Bila je to nekako potpuno suprotna stvarnost od one koju živimo i pratimo preko većine regionalnih medija.
Kako god oni prikazivali tu stvarnost, film „Svadba“ je pogledalo više od dva miliona ljudi. Možda je ovo preoptimistično reći, ali verujem da će s vremenom medijska propaganda igrati sve manju ulogu u kreiranju mišljenja javnosti. Sve je teže podvaljivati iste trikove.
Koliko je ogroman uspeh filma „Svadba“ u kojem si i glavni junak, mladoženja, dokazao da postjugoslovenski prostor ima toliko toga zajedničkog i u muzici i filmu, i to su sada nove generacije rođene kada je već nestala Jugoslavija?
Evidentno je da je potreba za povezivanjem ljudi na prostorima bivše Jugoslavije velika i prirodna.
Jedna smo kultura i svaki oblik veštačkog stajanja tome na put kad-tad počne da slabi i puca. O tome je govorio i Ante Perković u knjizi „Sedma republika“. Nevezano od granica i trenutne geopolitičke situacije, a takođe nevezano i od jugonostalgije, Sedma republika je prostor kulturnog i jezičkog spajanja i saradnje.
Mi smo sa bendom odsvirali region uzduž i popreko, verovatno smo više koncerata imali u Hrvatskoj i Sloveniji nego u Srbiji iz razloga što smo išli gde god ima infrastrukture za klupsku svirku. Nezamislivo nam je da je drugačije. Verovatno otud i prirodna potreba da se ne zadržavamo samo u regionu, već da sviramo u čitavoj Evropi, pa i šire.
Šoukejsi poput Eurosonica i Reeperbahna u Hamburgu su nam zapravo značili da se ohrabrimo i shvatimo da ne postoji jezička barijera i da stranci vrlo osećaju KOIKOI i bez razumevanja tekstova.
Sve je to rezultiralo i potpisivanjem saradnje sa jednom od vodećih buking agencija u Holandiji EBB Music ove godine. Ova godina će definitivno biti i najbolja što se evropskog bukinga tiče, očekuje nas više major festivala, ali o tome ćemo smeti vrlo uskoro da pričamo.
Sad je objavljen Pohoda festival u Slovačkoj, kao i Focus Festival u Velsu, kao i Sofia Live Festival u Bugarskoj, na kojem sviramo na Main Stageu, sa drugim muzičkim idolima – bendom IDLES.
Išao si u Petu gimnaziju, pratiš verovatno šta se dešava oko Pete? A i kako vidiš stvari i dalje od Pete?
Peta gimnazija je trenutno u jednoj užasnoj situaciji. Suspendovano je čak šest profesora iz krajnje neosnovanih razloga.
Bilo je očigledno potrebno da Peta kao glavni stub đačke borbe u proteklih godinu i po dana, posluži kao primer, kako će svako proći ko se javno pobuni.
Nadam se da nećemo dozvoliti da suspenzije profesora prođu tek tako.
To su najdivniji ljudi, koji su oblikovali mnogo generacija i učinili da Peta gimnazija s razlogom bude jedna od najboljih.
Lako ti ide čak i kada si u nekim kadrovima koji bi ranije bili kontroverzni, kao u spotu benda „Putem mimoza“ a i kada si skroz nag u predstavi „Čitač“. Da li se vreme promenilo, ili ti uspevaš da preokreneš stvar i neke scene koje bi zapalile javnost ti predstaviš lako i sve prođe bez problema? Ili je bilo reakcija a mi ne znamo?
Već sam pominjao u jednom razgovoru da zapravo u tom spotu, kao i u činu samog skidanja na sceni ne vidim ništa kontroverzno. Verovatno zato što i sam verujem čvrsto da ukoliko postoji utemeljen razlog i opravdanje zašto se neka predstava ili film ili spot priča na taj način i ni na koji drugi, onda to nekako publika i doživi kao stvar koja se podrazumeva i ne vidi u tome ništa skandalozno.
„Putem mimoza“ je pesma o zabranjenoj ljubavi i mislim da je snimljena na jedan jako romantičan i neprovokativan način.
Čini mi se da s obzirom na to da reditelj spota Raško Miljković nije ni imao ideju da na bilo koji način doživljava ljubavni odnos dva muškarca kao kontroverzan, da onda i nema prostora za takvo tumačenje.
Nažalost, potreba da srednjovekovnu legendu o zabranjenoj ljubavi između ribara i princeze smestimo u današnji kontekst u odnos dva muškarca, pokazuje da društvo ipak reaguje burno na takvo tumačenje, iako ne postoji nikakva namera za provokacijom.
Kako je bilo biti đak Radomira Mihajlovića Točka, i da li si ga kasnije sreo i pitao kako mu se čini KOIKOI?
Doskoro sam imao osećaj da mi je jako krivo što nisam došao kod Točka sa nekim većim osnovnim znanjem, pa onda imao veštinu da odmaknemo dalje u istraživanje gitare. Voleo bih da sad npr. sa ovim nekim skromnim stečenim znanjem dođem kod Točka.
Nekako sam imao osećaj da mi je krivo što trošimo dragocene sate na učenje akorda i skala i da mi je žao što sam bio u prostoriji sa najvećim gitaristom sa ovih prostora i negde „trošio“ njegovo vreme na osnovnim koracima.
Ali odskoro sam počeo da uviđam da se način mišljenja o muzici i gitari zapravo usađuje od prvih koraka, a ne nakon određenog vremena. Da to nisu bili samo časovi skidanja jednostavnijih rifova i vežbanje skala, već i razgovor na temu muzike i života. Žao mi je što više ne drži časove.
Mene je Smak oblikovao u kreativnom smislu kad je KOIKOI u pitanju. I to može u više pesama da se čuje, poput „Mimoza“, „Bog te ubio“, „Dodol“… Bio sam kod Točka jednom prilikom na kafi i pustio sam KOIKOI. Rekao je da smo okej, ha-ha-ha. Ništa bombastično, ali za mene je to bilo veliko priznanje.
Ti i ja smo iz iste zgrade (Udbina) na Senjaku, tvoj tata i ja se srećemo i pričamo, jer smo komšije i novinari. Je l’ dolaziš često u naš kraj obeležen raznim stvarima pa i Crvenom zvezdom?
Senjak je kraj u kojem sam odrastao i živeo doskoro. Mislim da svaki kraj u Beogradu na neki način utiče i na identitet osobe. Mislim da nije moguće navijati za Partizan a da si sa Senjaka.
Sećam se da je bio jedan drugar ili dvojica, ali su bez obzira na ljubav prema Partizanu išli na Sever, ha-ha. Udbina je bila uvek granica između bogatih, starih senjačkih kuća i radničkog naselja oko BIGZ-a.
U razred si išao sa svima koji žive u tom kraju, tako da mi se čini da nije bilo nekih izdvajanja. U privatne škole su išla mahom deca iz inostranstva. Zanimljiv je spoj gde ti jedan kraj nudi i fudbalske utakmice i BIGZ.
Jako rano sam krenuo da se muvam po BIGZ-u i mislim da je nepotrebno govoriti koliko je ta zgrada i kulturni sadržaj u njoj bila važno mesto za mene i sve čime se danas baviš.
Nismo preboleli gubitak BIGZ-a i mislim da ljudi uopšte nisu svesni šta smo zapravo imali kao društvo, čak i u poređenju sa velikim evropskim gradovima kada su u pitanju alternativni kulturni centri.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 12. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
