Naslovna Dijaspora Ambasador Suzana Bošković Prodanović, Šapčanka ambasador Srbije u Norveškoj

Suzana Bošković Prodanović, Šapčanka ambasador Srbije u Norveškoj

Najveći izazov za Srbiju je jačanje ekonomske konkurentnosti

 

Šapčanka Suzana Bošković Prodanović u decembru 2016. godine je predala akreditive i time zvanično postala ambasador Srbije u Norveškoj, a od aprila na nerezidentnoj osnovi pokriva Republiku Island. Ovo je nastavak njene diplomatske karijere započete pre 20 godina. Uvek s ponosom ističe da je završila Šabačku gimnaziju, koju i danas, nakon završena dva fakulteta i školovanja na Diplomatskoj akademiji, smatra referentnom ustanovom zahvaljujući kojoj je iz provincije sa dovoljno samopouzdanja i kompetencija počela da gradi svoj profesionalni put. U osnovnoj i srednjoj školi aktivno se bavila atletikom, ekipno osvajala medalje na republičkom nivou, dok je sama kao gimnazijalac, završila kao prvak Srbije u skoku u dalj. Zbog procepa između sopstvenih i roditeljskih želja, po završetku srednje škole ’89 godine upisuje dva fakulteta na Univerzitetu u Novom Sadu – Filozofski- odsek za engleski jezik i književnost – po sopstvenoj i Pravni – krivični smer, po roditeljskoj želji. Pošto je u toku te godine zgrada Pravnog fakulteta fizički spojena sa Filozofskim tzv. toplom vezom, to je njeno studiranje učinilo praktičnijim i u tehničkom smislu. Pravni fakultet završila je vanredno za samo dve godine, dok je iz engleskog redovno pohađala predavanja i vežbe. To je definisalo njen kasniji put ka diplomatiji, jer je bila jedan od retkih pravnika koji dobro govori jezike. Priznaje da nije preterano uživala u studentskim danima, te da lep provod pamti više iz gimnazijskih dana i boravka u Šapcu. Iako se jedno vreme zanosila idejama da se bavi umetnošću, realnost je presudila, te na Pravnom fakultetu otkriva da ima smisla da bude pravnik i rađa se ljubav prema pravu. Pošto joj je mama bila advokat u Šapcu, vratila se u rodni grad. Nikad nije imala želju da ode iz Srbije, što je u suprotnosti sa onim što joj je sudbina namenila. Vratila se u Šabac i počela da volontira kao sudski pripravnik u Okružnom sudu u Šapcu. Gotovo dve godine bila je advokat u Šapcu kao jedan od najmlađih u tadašnjoj Advokatskoj komori Srbije, sa svega 24 godine, koliko je imala kad je položila pravosudni ispit. Godine 1995. prijavila se na konkurs za prijem pripravnika u diplomatiju i primljena je među prvih pet u grupi od dvadesetak ljudi. Iako su je bližnji odgovarali od te ideje govoreći joj da je besmisleno menjati profesiju u trenutku kad je već počela da se ozbiljno pozicionira u advokaturi, osetila je potrebu da se osamostali. Bez kontakata, poznanstava i bilo kakve zaleđine, zahvaljujući svojim sposobnostima i stečenim znanjima, dobija priliku za napredovanje. Nakon jednogodišnje obuke na Diplomatskoj akademiji, na kojoj stiče neophodna znanja iz međunarodnih odnosa od kompetentnih predavača sa FPN-a, i položenih ispita, zbog pravne zavrzlame i nemogućnosti da joj se priznaju obe diplome, polaže i proveru znanja iz engleskog jezika. Sledi jednogodišnji rad u ministarstvu na različitim pozicijama u upravama, a ’98 godine njena pripravnička generacija odlazi u inostranstvo u najnižem diplomatskom zvanju, da bi učila posao, jer je rad u ambasadama i konzulatima sasvim drugačiji od onog u ministarstvu. Ona te godine putuje za Ženevu i naredne četiri godine radi kao ataše u našoj misiji pri Ujedinjenim nacijama, baveći se ljudskim pravima i humanitarnim organizacijama.

-To je u tom trenutku bilo vrlo aktuelno i tada smo, nažalost, imali jako mnogo izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika. Bilo je puno otvorenih humanitarnih pitanja, vreme bombardovanja, velike političke i bezbednosne krize, tako da je ovo vrlo izazovan i vrlo težak period za zemlju, a težak i za predstavljanje u inostranstvu. Imali smo vrlo malo prijatelja i nije bilo lako raditi u inostranstvu i zastupati zemlju koja je bila u zaista velikim problemima. Godine 2002. sam se vratila u Beograd, na redovan rad u ministarstvu, donoseći ta neka znanja i iskustva koja sam stekla u svetu, s ciljem da ih prenesem u naš sistem – kaže za „Podrinske“ Suzana Bošković Prodanović.

 

Kako je izgledao život u Ženevi?

Ženeva je vrlo specifična sredina u kojoj se karijera uglavnom završava i retko počinje. Splet okolnosti je doveo do toga da ja tamo počnem karijeru, jer većina diplomata pred penziju stiže u Ženevu, da sublimirana znanja i iskustva prenesu. Najveći broj zemalja tamo šalje elitnu diplomatiju, jer su u pitanju veoma važne i globalne teme. Ja sam bila početnik, a pre toga sam imala iskustvo boravka u inostranstvu najduže četiri- pet meseci, i to u Londonu, gde sam usavršavala jezik. Ženeva je veoma skup, snobovski grad u kome žive umetnici, bankari, filozofi, književnici, sportisti, koji hoće malo mira, a da ipak ostanu u centru svih zbivanja. Trebalo se uklopiti u taj potpuno drugačiji svet i na jedan dostojanstven način predstaviti zemlju koja je u ogromnim problemima, što je bio priličan izazov. Predstavljanje države je vrlo odgovoran posao u kojem čovek zaista mora da se potrudi da dâ sve do sebe, da državu predstavi i boljom nego što jeste.

 

Koje stečeno iskustvo je bilo najdragocenije od svih?

Za mene je najdragocenije što mi se tamo rodio prvi sin. Stekla sam životno bogatstvo time što sam se vratila odatle sa bebom u rukama. U profesionalnom pogledu, to iskustvo je kasnije, kroz ovih prethodnih 20 godina karijere, bilo vrlo značajno. I danas je vrlo značajno, jer kad u svojoj biografiji i sada kao ambasador kažem da sam karijeru počela radeći u Ženevi, to na kolege ostavlja priličan utisak i to je jedna vrsta repera, važne reference. Svakom je jasno da u Ženevu jedna zemlja ne šalje ljude na koje se ne može osloniti.

 

Tamo ste upoznali supruga?

Sa suprugom sam krenula odavde i njega sam upoznala pre mog rada u Ministarstvu spoljnih poslova, na svu sreću. Ako postoji nešto negativno u poslu kojim se bavim, to je da mnoge žene ostaju neudate ili se brzo razvode. Brakovi teško trpe žene diplomate i to je negativna strana medalje. Činjenica da sam supruga poznavala pre ovog iskustva mi je omogućila da se uopšte udam i zasnujem porodicu, inače bi bilo vrlo lako skliznuti u tu drugu krajnost i baviti se samo karijerom. Sve te teme ponekad zasene čoveka, pomisli kako je to toliko od suštinske važnosti da ne treba gubiti vreme na privatni život. To je jedna vrsta iluzije. Međutim, mlad čovek, mlada žena pogotovo, lako sklizne u tako nešto. Sve te velike, globalne teme, svetlosti velike pozornice, UN, sukobi, mirenja, ponesu čoveka i on u jednom trenutku pomisli kako rešava svetska pitanja. Svakako da ih rešava u svom domenu i da neki mali doprinos tome može dati, ali to ne znači da treba zapostaviti sopstveni život, naročito porodicu. Neophodno je naći pravu meru u tome.

 

Po završetku mandata se vraćate u Beograd?

Godine 2002. sam se vratila u Beograd u resorno ministarstvo i naredne četiri godine provela radeći u različitim službama za međunarodne pravne i kadrovske poslove. U međuvremenu, 2004. godine sam upisala specijalističke studije za pravo EU na Pravnom fakultetu u Beogradu, pošto mi je nedostajala jedna diploma s tog Univerziteta. Tada su Francuzi imali jedan studijski program na Pravnom fakultetu, gde su stipendirali studente i pokušavali da malo pojačaju frankofonu crtu kod nas. Iz Ženeve sam donela znanje francuskog, pošto je to frankofon kanton. Te 2004. godine završila sam specijalističke studije, pa su mi Francuzi ponudili stipendiju za nastavak magistarskih studija, pošto još uvek nisu bili prešli na bolonjski program obrazovanja, tako da sam 2005/6 godine bila u Francuskoj na Univerzitetu u Nansiju, odnosno Institutu za pravo EU i evropske studije, jednom od najstarijih instituta u Evropi. Budući da smo, kad sam završila fakultet, daleke 1992/94 godine, bili pod najoštrijim mogućim sankcijama, nije bilo mnogo mogućnosti za odlazak u inostranstvo i kontakti između naših univerziteta po Evropi su bili limitirani. Kada mi se potpuno slučajno ukazala prilika da odem u inostranstvo na usavršavanje, sa 35 godina, bilo je komplikovano ostaviti supruga i četvorogodišnjeg sina kod kuće. Uz podršku supruga, celu školsku godinu sam provela u Francuskoj sa skromnom stipendijom koja je bila dovoljna za mene, ali ne za celu porodicu.

 

Po završetku studija nastavljate diplomatsku karijeru?

Nakon što sam završila te studije 2007. godine, bila sam na prekretnici i postavila sebi pitanje da li želim na dublji način da se posvetim nauci, jer mi se ukazala i mogućnost za doktorske studije. Opredelila sam se za povratak u ministarstvo i nastavak diplomatskog rada i ubrzo posle toga otišla u Prag na mesto zamenika ambasadora. To je izazov, jer se čovek već pomalo uči kako će u budućnosti rukovoditi sam. Tada smo porodično otputovali i to je bio zaista divan period. Nakon gotovo pet godina službovanja u Pragu, po povratku u Beograd, rodila sam drugog sina. To što sam posle deset godina uspela da rodim i drugog sina smatram velikim uspehom s obzirom na okolnosti. Svi su govorili da ću, ako sa 41. godinom napravim pauzu od godinu dana, biti zaboravljena i da će karijera trpeti. Ja sam smatrala da to dugujem porodici i nisam se pokajala. Kad sam ponovo krenula da radim 2013. godine bila sam prvo skoro godinu dana načelnik kadrovske i pravne službe u Ministarstvu spoljnih poslova, a onda zamenik generalnog sekretara. Gotovo dve godine sam provela na tom vrlo zahtevnom, profesionalnom i odgovornom mestu. Prošlog leta u avgustu sam imenovana od strane Vlade za ambasadora u Norveškoj i od decembra sam tamo.

Živeli ste u uređenim i bogatim društvenim sistemima. Da li je okruženje zaista presudno za kvalitet života ili se mi time samo tešimo za sopstvene neuspehe?

Time se samo pravdamo. Moje iskustvo kaže da su ti uređeni sistemi u kojima sam spletom okolnosti živela uređeni na način na koji su ih ti ljudi uredili. Sami stvaramo svoje okruženje. Opravdanja u smislu „sistem ili okruženje nije u redu“ su samo izgovori. Mi ih sami kreiramo i to je ono što treba da nam bude motivacija. Sve funkcioniše onako kako to mi želimo. Moć je u nama. Ako mi želimo da od naše zemlje napravimo Švajcarsku i Norvešku, to nije problem. Pitanje je samo da li to želimo. Moramo pozitivnije da razmišljamo, da više poštujemo jedni druge i tuđi rad. Kod nas vlada mentalitet – nije to dovoljno dobro. Treba da razmišljamo da je čaša do pola puna, a ne do pola prazna, da greške koje pravimo ispravimo, idemo napred i od onoga što je oko nas pokušamo da napravimo nešto bolje i kvalitetnije.

Tom prilikom ste konstatovali da sa Norveškom imamo tradicionalno dobre političke odnose, ali da treba razvijati i one na ekonomskom planu?

Mi zaista imamo političke odnose na najvišem nivou i učestalost susreta naših zvaničnika i nivo dijaloga je zadovoljavajući. I njima i nama nedostaje da ekonomski odnosi malo bolje prate političke i da pokušamo da zajedno radimo. Norveška je veliki donator Srbije i mi smo od njih primili veliku humanitarnu, razvojnu pomoć, a pomažu i brojne projekte reformi i demokratizacije našeg društva, tako da smo joj veoma zahvalni, ali bi bilo lepo kada bismo mogli da iznađemo projekte u kojima ćemo zajedno raditi i zarađivati. Suštinski izazov koji nas očekuje i u evropskim integracijama i dalje u budućnosti je da u ekonomskom smislu ojačamo i postanemo konkurentniji.

 

Na tom polju je već nešto urađeno formiranjem biznis foruma?

Biznis forum je neformalna platforma formirana u maju, praktično grupa privrednika koja je zainteresovana za saradnju Norveške i Srbije, koju predstavljaju kompanije koje su, ili prisutne ovde, ili su u Norveškoj, pa imaju ideje za proširenje poslovanja u Srbiji. Kod nas u ambasadi su formalno potpisali ta dokumenta kojima su registrovali forum kao nevladinu organizaciju u samoj Norveškoj. Problem je što norveški privrednici nemaju dovoljno znanja o Srbiji i načinu na koji mogu ovde da posluju. Srbija je za njih zemlja van EU, smatraju nas rizičnijom za poslovanje. To je ono što pokušavamo da otklonimo, da im plasiramo informaciju da smo mi toliko u procesu integracija odmakli da praktično nema razlike da li će doći da posluju u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj ili Srbiji, a da su mogućnosti za zaradu u Srbiji veće upravo zato što je nama kapital potrebniji i zato što još uvek imamo neke trgovinske sporazume koji omogućavaju plasman poizvoda pod povoljnijim uslovima. Norvežani su vrlo racionalni, oprezni u biznisu i ne žele da rizikuju gde ne moraju. Mi za sada nemamo dovoljno kapitala da stupimo na norveško tržište koje je prilično razmaženo, sa dovoljno novca i jako mnogo konkurencije iz čitavog sveta.

 

Koliko naših asocijacija ima u Norveškoj i da li vam se obraćaju za podršku?

Ima desetak naših udruženja, među njima krovno udruženje srpske dijaspore u Norveškoj. U kontaktu su sa ambasadom i na svaki način pokušavamo da im pomognemo, kao i oni nama. To su u većini slučajeva ljudi koji dugo borave u Norveškoj i odlično poznaju društvene prilike. Naša dijaspora u Norveškoj je specifična, jer su to u najvećem broju slučajeva visokoobrazovani ljudi. Tamo su odlazili lekari, medicinsko osoblje, inženjeri, elektroinženjeri, ljudi koji su radili u petrohemijskom sektoru. To je visoko sofisticirano tehnološko društvo u kojem stručnjaci imaju mesto. Nemaju industrijsku proizvodnju gde bi bila potrebna masovna radna snaga za proizvodnju. Privredu zasnivaju na energetskom sektoru i visokorazvijenim tehnologijama. Nažalost, stručnjaci koji bi sigurno bili potrebni nama, najviše odlaze tamo.

 

Terorizam je globalna pretnja današnjice. Kakva je atmosfera u Norveškoj po ovom pitanju, osećaju li tu pretnju s obzirom na to da su se ranijih godina suočavali sa njom?

Bezbednosna situacija u celom svetu, naročito Evropi, dosta je nestabilna. Izvori opasnosti su mnogostruki i teško ih je sistematizovati, predvideti i boriti se protiv toga. Norveška se apsolutno zalaže za viši nivo komunikacije između evropskih zemalja. Spremni su da u te oblike saradnje uključe i nas koji nismo članice EU, jer je saradnja bezbednosnih službi neophodna da bismo se zajednički odbranili u ovom trenutku. Razmena kvalitetnih informacija i prevencija su od suštinskog značaja za čitavu Evropu. Imamo dobro mesto i dobar smo sagovornik imajući u vidu da se kao tranzitna zemlja nalazimo na toj ruti kretanja migranata sa Bliskog istoka ka Evropi.

 

Kako se Norveška bori sa migrantima s obzirom na to da je prethodne godine bilo predviđanja o podnošenju i do 33 hiljade zahteva za azil?

Predviđanja početkom godine su bila da je moguće očekivati od 10 do 30 hiljada zahteva za azil. Međutim, najnoviji podaci su da je Norveška imala čak najnižu stopu zahteva zabeleženu u poslednjih nekoliko godina. Manje od hiljadu ljudi je dospelo do Norveške. Norveška je u međuvremenu pooštravala svoje propise za prijem azilanata i stranaca uopšte, zbog razgraničenja političkih i ekonomskih migranata. Norveška se apsolutno zalaže za pomoć i zaštitu ljudi koji su humanitarno ugroženi, koji dolaze iz područja zahvaćenih sukobima, ratom, terorizmom. Sporazum sa Turskom, gde je jedan broj ljudi ostajao u kampovima u toj zemlji, smanjio je pritisak na Norvešku.

Jeste li za sve ovo vreme života u inostranstvu osećali nostalgiju i šta vam je najviše nedostajalo?

Naš u mnogim aspektima neuređen sistem ima neke vrednosti kojih tamo nema. To su neki ljudski, prijateljski kontakti, neka neposrednost koja nas krasi, a koje tamo nema, čak jedna vrsta improvizacije koja je vrlo zdrava u određenim situacijama, gde se mi daleko bolje snalazimo nego oni, naviknuti na ušuškan sistem koji određuje pravila. Mi smo navikli na nepredviđene okolnosti i tu se bolje snalazimo od njih. Imamo životnu energiju koju oni nemaju. Kada bismo je dobro kanalisali, mogli bismo bržim korakom u budućnost koju svi želimo.

 

Šta nas sputava?

Ništa. Nebo je granica i sve je u nama. Samo naš rad i naša volja nas mogu odvesti tamo gde želimo. Kao i druge. Niko njima nije došao sa strane stvorio sistem i uredio živote. Sve su sami uradili, jer su to hteli. Možemo i mi. Samo treba da imamo volju da to i učinimo.

S obzirom na to da ste na početku mandata, kakvi su vam dalji planovi? Da li sarađujete sa norveškim ambasadorom u Srbiji?

Početnih nekoliko meseci je služilo da se orijentišem. Jedno je teoretski se upoznati s zemljom, a drugo doći na lice mesta i videti kako funkcioniše društvo, institucije, šta su teme koje ih interesuju i gde su dodirne tačke gde bismo mogli sa njima da radimo. Norveška je geografski i jezički udaljena od Srbije, imamo tradicionalni kontakt imajući u vidu veze iz Drugog svetskog rata i boravak našeg interniraca tamo, što je i dalje živo u njihovoj svesti kao deo zajedničke tradicije i istorije. Delovaću u ekonomskom smeru, smeru razvoja privrednih i kulturnih kontakata, kao i saradnje u naučnoj oblasti. Inicirala sam razgovor u Tehničkom muzeju u Oslu na temu izložbe o Nikoli Tesli koja će biti realizovana. Volela bih da vidim mnogo više turista iz Norveške kod nas i treba se predstaviti uslugama i proizvodima koje nudimo. Imamo lepu šansu za zdravstveni turizam, da pozovemo naše referentne ustanove da se tamo predstave. Ambasador Arne Sanes Bjornstad je postavljen mesec i po dana pre mene i naši mandati su gotovo simultano počeli. Na istom smo zadatku, usmereni ka istom cilju da odnose Srbije i Norveške još bolje učvrstimo i da pronađemo još neke oblasti u kojima bismo mogli konkretno da sarađujemo. Ekonomija je jedan od prioriteta, a u narednom periodu ćemo gledati da tome damo dodatni zamajac.

D.Dimitrijević