Razgovor sa Brankom Kuzmanovićem (72) dogovoren je još zimus, ali čekali smo da dođe lepše vreme, a kada se to konačno dogodilo desila se i ova nesreća sa pojavom virusa koji je zaustavio ne samo nas, nego i ostatak sveta i samo je potvrdilo njegove reči da su planovi jedno, a realnost ipak nešto sasvim drugo.
Lepo vreme bilo nam je potrebno zbog izlaska na Dunav jer Branko je imao želju da nam dočara zašto je veliki ljubitelj ove reke i njenih čari zbog čega je počeo da gradi i lađe, a jednom takvom i sam krstari ovom rekom čije obale poznaje kao vlastiti džep.
– Sve što radim podređujem tome da negde krajem aprila svojim brodićem krenem na put prema Đerdapu. Pojava ovog virusa me sada malo omela u tome pa sam sve morao da prolongiram za kasnije. Taj put je ranije uglavnom trajao 60-70 dana jer smo pravili jedan krug do Đerdapa Banatom i Bačkom, Savom, Dravom, Tisom, Moravom, Mlavom. Na tim rekama se zadržavamo i tako pređemo oko 1400 kilometara. Ceo taj put sada obavim za 25 do 30 dana jer imam malo brže plovilo nego što sam imao nekada – priča Branko dok vešto upravlja brodićem kojim odlazimo na levu obalu Dunava do Vukovarske ade.
U brodiću ima sve što mu je potrebno. Mesto za spavanje, malu priručnu kuhinju, stol za ručanje na rasklapanje, slavine sa Dunavskom vodom i vodom za piće. Pravi mali stančić. Ipak, najzanimljiviji je njegov brodski dnevnik u kom su do najsitnijih detalja opisana sva njegova rečna putovanja.
– Tu pored uobičajenih stvari poput datuma i godine putovanja upisujem i vremenske prilike navedenog dana i to kakvo je bilo jutro, dan i predvečerje, da li je bilo sunčano, oblačno ili je padala kiša, zatim koga smo toga dana sreli, gde smo sve pristali, šta smo doručkovali, ručali ili večerali, koliko smo goriva potrošili. Sve je tu i sve je zapisano i moram reći da su svi ljudi koje na Dunavu srećemo supruga i ja divni i dobri – naglašava Branko koji uz brodski dnevnik ima i knjigu susreta u koju se sami upisuju svi koje su supruga i on na svojim putovanjima Dunavom sreli i sa njima se družili.
Čovek od poverenja
Branko je rođen u Vukovaru 1948. godine, a tu i u Borovu se i školovao.
– Kazala je moja baba, bila je jaka zima te godine al’ su se tada rađala dobra deca – kaže u šali Branko ističući da je imao sreću što je porodicu zasnovao u Vukovaru i što je radio u Borovu u jednom krugu inženjera i tehničara u kom se znanje nesebično predavalo i tu je kaže naučio praktično sve što zna. Radio je 25 godina u Računskom centru na održavanju računarske tehnike sve do 1991. godine, a posle toga se bavio raznim drugim poslovima nakon čega je zbog bolesti penzionisan.
Porodica Kuzmanović u Vukovaru i Borovu ima dugu tradiciju. Rođeni su Vukovarčani. Brankovi roditelji radili su kod „Bate“ u Borovu, a njegov stric Jovo Kuzmanović bio je urednik čuvenog borovskog lista „Izbor“ koji je izlazio u periodu između 1936. i 1941. godine.
– On je tada kod Bate bio mladi muž, kako su ih onda zvali. To su bili specijalisti u raznim granama proizvodnje koji su se usavršavali u Češkoj u Batinom Zlinu. Ja sam u Borovu nastavio da živim i radim, tu sam stekao porodicu i sve sreće koje sam doživeo u životu doživeo sam ovde.
Branko je u borovskoj fabrici radio vrlo specifičan posao koji su mogli da rade samo ljudi od poverenja.
– Osim što sam radio u borovskom računskom centru radio sam i razne druge poslove, između ostalog i održavanje i kontrolu uređaja za zaštitu od provala i prepada, odnosno našeg trezora. U taj trezor su deponovani novci praktično za sve zaposlene u Borovu. Tada nije bilo prebacivanja novca sa računa na račun nego su isplate bile u gotovini. To je strašno velika masa novca i to se moralo na takav način štititi. Bio to jedan veoma ozbiljan elektronski uređaj kojim se moglo pratiti u slučaju da neko napravi prepad. Taj posao radio je jedan uzak krug ljudi, a ja sam to sam održavao jer takav posao ne radi se ni sa kim u paru.
Život čine snovi, njihova ostvarenja i uspomene
Jedna od Brankovih najvećih preokupacija je obnova i restauracija starih automobila, tzv. oldtajmera. Trenutno rekonstruiše i obnavlja Alfu Romea 2000 GTV Bertone kakvog su vozili čuveni jugoslovenski trkači Drago Regvart, Sead Alilhodžić i Brana Višnjić.
– Život vam se sastoji od snova, od njihovih ostvarenja i od uspomena, a ja sam sanjao o tom autu. Bio sam u tome veoma uporan i evo došao sam do te Alfe koja je, istina, u raspadnutom stanju, ali ja ću je obnoviti i biće kao nova. Kako bi nabavio delove koji mu trebaju čovek mora da ima poznanstva, ne samo na području nekadašnje Jugoslavije nego i po celoj Evropi. Neke delove nabavljam čak i iz Amerike. Za ovu Alfu delove nabavljam u Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji jer ih kod nas nema i za nekih tri, četiri godine mislim da ću je završiti.
Pored pomenute Alfe Branko je već u završnim fazama restauracije čuvenog Fiće odnosno Zastave 850 iz 1983, Folksvagena 1300, čuvene Bube iz 1970, a obnovio je i jedan Folksvagen T4 kombi koji je 1987. godište.
– Za sve što radim imam veliku podršku prijatelja jer neke stvari ne možete sami da uradite. Miki iz Vukovara pomaže mi oko tapacirunga što on izvanredno radi, Marko obavlja limarske radove, a Dejan sve to ofarba i prelakira. Oni sve to dobro znaju jer ako želiš te oldtajmere da dovedeš u stanje kakvo je bilo po izlasku iz fabrike ili još i bolje, onda to tako i treba da bude – ističe Branko koji je i sam bio ljubitelj adrenalinskih sportova.
– U mladosti sam se bavio sa više sportova. Jedno vreme sam trenirao plivanje, a volio sam i te adrenalinske sportove. Jedno kratko vreme vozio sam i moto trke, ali sam za njih bio prevelik. Na šampionatima Jugoslavije vozio sam nacionalnu klasu u Auto klubu „Akademac“ iz Beograda. Počeo sam kao startni broj 125, sledeće godine probio sam se na startni broj 47, onda 27, a na kraju sezone dogurao sam do druge startne pozicije. Sve vrhunske takmičare sam znao, na primer čuvenog Džoa Perića, a tada su vladala velika prijateljstva. Ti odnosi su bili toliko nesebični da ako bi se nekom na trkama desio neki kvar, iako je reč o velikom konkurentu, davao si mu svoje delove samo da bi se mogli trkati – priča Branko dok pokazuje svoje diplome, fotografije i članke iz takmičarskih dana.
Uz Slavka Sučevića bio je i organizator auto-trke koja je održana 1996. godine u Borovu naselju, a desetak godina bavio se i letenjem.
Svoje uspomene i snove ostaviće potomstvu
Sa minijaturnih brodova u boci kasnije je prešao i na izgradnju velikih brodica. Izgradio ih je desetak i moguće ih je videti kako se usidreni u vukovarskoj zimskoj lučici ljuljuškaju na talasima ili kako tokom leta plove Dunavom.
Dok brodimo Dunavom Branko govori stihove pesme koju je spontano, jedne večeri uz vatru na dunavskoj obali nadomak Fruške gore, napisala grupa mladih ljudi, u kojoj je svako od prisutnih izneo neku od želja koje su u pesmi zapisane. Tom pesmom se oni koji krstare Dunavom opraštaju od prijatelja.
„Želim vam proleće, miris bašte i žamor dece,
Želim vam leto, obalu i raskopčane noći,
Želim vam jesen, slatko od dunja i kišobran za dvoje,
Želim vam zimu i toplu sobu i toplo oko srca,
Želim vam klupu i drvo, bombone i jabuke,
ispeglanu košulju, tamburu, miris tamjana, licitarsko srce,
petak uveče, stare fotografije i vetar s Fruške gore
Iako je već dugo u penziji Branko još uvek ima radno vreme i ko god ga treba tada ga može pronaći u njegovoj radionici smeštenoj u jednoj od borovskih garaža. Tu, gde vlada savršeni red i gde je sve složeno kao pod konac, on pokušava da ostvari svoje snove, a uspomene koje tako gradi, svoje brodove u boci, metalne ruže, koke i piliće, obnovljene oldtajmere i lađu ostaviće svojim potomcima jer ne želi da ih proda. To nema cenu i zato će u njima nastaviti da uživaju njegova deca isto onako kako je i on uživao dok je te uspomene stvarao.
The post Što Brankove oči vide to njegove ruke naprave appeared first on srbi hr.
