Jedina privatna škola srpskog jezika na području južnog Ontarija „Dr Baturan Serbian Akademi“ iz Toronta svoje učenike na zasluženi odmor ispratila je proteklog vikenda. Iako se nastava u javnim školama u Torontu završila 29. juna, časovi srpskog jezika, takozvane srpske škole, koji su se održavali u 10-tak redovnih kanadskih škola osnovnog obrazovanja i u subotnjoj školi srpskog jezika za sve uzraste (od predškolskog do 12. razreda) u Misisagi , završeni su još pre dve sedmice. I u nekoliko crkvenih razreda i u SKUDU „Oplenac“ proučavanje maternjeg jezika za malobrojne đake nastaviće se u septembru, sa početkom nove školske godine.
I tako iz godine u godinu počinju i završavaju se „srpske škole“ ne beležeći porast broja učenika, niti znanja. Iako tačni podaci ne postoje, pretpostavlja se da u Torontu i okolini živi od 80 do 100 hiljada Srba. činjenica da tek oko 500 dece godišnje pohađa časove srpskog jezika govori mnogo o zajednici. Kazuje o tome da mnogi nisu svesni da je jezik jedan od osnova identiteta, a da i oni koji znaju da bez jezika nema naroda, za to i ne haju ili, jednostavno, našavši se u vihoru emigrantskog života, nemaju ni snage, ni volje, a pre svega ni vremena da nešto poduzmu na tom planu.
Jezik bez gramatike
U redovnim kanadskim školama nastava na srpskom jeziku odvija se uglavnom subotom, dva do tri sata. Nastavnike bira i plaća uprava u školama, nemajući pojma, često, koje je zvanično pismo srpskog jezika. Nastavnicima, koji su retko školovani da predaju srpski jezik, ostavlja se mogućnost izbora pa mnogi decu uče samo latinicu. Probelem je i u planovima i programima koji kao da su sačinjeni za decu koja se prvi put sreću sa srpskim jezikom, ili kao za Engleze koji žele da uče srpski. U tim programima nema ni gramatike ni srpske književnosti. Nivo znanja sa kojim deca završavaju te škole zavisi isključivo od entuzijazma nastavnika i njegove želje da svoje znanje prenese na đake.
Mlađa deca, osnovnoškolskog uzrasta, radije i masovnije pohađaju „srpsku školu“ koja se uglavnom odvija subotom ujutro.Uticaj roditelja tada je izraženiji i mališani teže mogu da se odupru njihovoj želji da im potomci koliko toliko savladaju maternji jezik. Srednjoškolci i tinejdžeri samo na jednoj lokaciji, u Misisagi, mogu da uče srpski jezik. Mnogi se upisuju iz čisto praktičnih razloga. Srpski jezik im se računa u položene predmete ili „kredite“ pri završetku razreda ili srednje škole.
Roditelji, ma koliko želeli, više nisu u stanju da znatnije utiču na odluku o tome da li će im deca učiti srpski ili ne. Problem (ne)učenja je složen i ne da se sagledati samo iz jednog ugla. Mnogi roditelji ne žele da priznaju da im deca ne znaju srpski. To što ga nakaradno govore oni uzimaju kao krunski dokaz da im potomci „vladaju maternjim jezikom. čitanje i pisanje i ne pominju. Mnogi su sami krivi za takvu situaciju. U susretu sa novim jezikom , a u želji da ga sami što brže nauče, komunicirali su sa decom na engleskom. Rezultati su često boleli, ali je uglavnom bilo kasno. Nije mali broj ni onih roditelja koji smatraju da nije ni potrebno da im dete govori maternji jezik. Po njihovom mišljenju, važnije je da znaju oba zvanična jezika u Kanadi, a Srba ionako polako nestaje.
Bolje u privatnim školama
– Prednosti privatne škole su velike – tvrdi Rade Baturan osnivač škole „dr Baturan Serbian akademi“.
Nastavni program je tu utemeljen na programu srpskog jezika osnovne i srednje škole u Srbiji i Republici Srpskoj.
– Nacionalna svest, duhovnost i istorija prožetii su kroz svaku nastavnu jedinicu. Saradnja između roditelja i škole je intenzivna i funkcionalna – kaže Baturan.
Nedostatak privatne škole je njen loš materijalni položaj. O toj školi brinu samo roditelji i učitelj. Odvija se u podrumu sa skromnim nastavnim sredstvima, a roditelji sa velikih udaljenosti dovoze svoju decu i tako svesno žrtvuju dobar deo svog vremena, jer moraju da čekaju da se završe časovi.
Uostalom, i ne nameravaju da se vrate u domovinu. Zato se često događa da unuci ne mogu da razgovaraju sa dekama i bakama koji su im ili došli u posetu, ili čak i žive sa njima u istoj kući. Jedna od najtužnijih slika emigrantskog života je upravo ta, kada se jezik predaka uspostavi kao ono što bespovratno razdvaja, a ne spaja nekoliko generacija iste krvi i istog imena.
Sjajno nije ni u crkvenim školama srpskog sa dodatkom veronauke. često se u tim školama deca i nastavnici sporazumevaju na engleskom da bi učila srpski!
Iako ministarstvo za obrazovanje finansira organizovanje srpskih škola pri redovnim kanadskim školama, i preko školskih uprava plaća nastavnike, nastavna sredstva su oskudna. Jedina prednost takvih škola je u tome što učitelji dobijaju kakvo takvo uhlebljenje, pogotovu ako se nisu prekvalifikovali za neke druge poslove.
Na putu ka integraciji u kanadsko društvo mnogi Srbi završe u izolaciji, u nekom samo njima znanom svetu, a njihova deca, asimilovana. Svest o sebi i svojoj posebnosti kao delu multikulturnog društva u Kanadi, na žalost, mnogima u srpskoj zajednici daleka je i strana. I kako u samoj Kanadi, u kojoj se Srbi za vek i po postojanjai nisu uspeli institucionalizovati, nema organizovane brige i pomoći oko očuvanja jezika i škola u kojima se proučava, tako ni iz matice ne dolaze ohrabrujući signali nečije podrške. Ako je i ima, sve se svodi na reči, na deklaracije. Ostaje, dakle samo nada u porodični nukleus , u familije, koje će svojoj deci kao zaveštanje toga šta su, ko su i kakvi će ljudi postati, prenetu u nasleđe i jezik , da bi bili to što jesu.
