Srpski narod je u treći milenujum ušao s novom državom, ali još nema jasno utvrđen nacionalni interes. Kao da niko ne zna šta bi on bio, u čemu se sastoji, pa to nisu učinili ni učesnici nedavnog okruglog stola koji su se samo radi toga i okupili. Završili su skup bez odgovora na pitanje koje su sami sebi postavili: „Šta je to srpski nacionalni interes“, iako razlaz Srbije i Crne Gore pre sedam meseci i predstojeće rešavanje statusa Kosova i Metohije taj odgovor čine posebno aktuelnim. Danas je definicija srpskog nacionalnog interesa možda potrebnija nego ikada pre, ne samo zato što bi on morao da bude okosnica celokupne unutrašnje i spoljne politike, u već i zato što na toj osnovi treba tražiti odgovore i na niz drugih večitih problema, s obzirom na to da srpski narod, u potpuno izmenjenim odnosima, živi u nekoliko država.
Paradoks je da se to danas ne zna, ali se ne zna – ko čini matični narod, a ko dijasporu? Da li su Srbi u Crnoj Gori, sada suverenoj državi, postali dijaspora? Gde da se ubroje Srbi preko Drine, u BiH, ili sunarodnici u Hrvatskoj? Kako matica može da iskoristi ogroman potencijal Srba iseljenika, radi boljeg pozicioniranja i većeg uvažavanja srpskih nacionalnih interesa na Zapadu? Pre jednog veka dve trećine srpskog naroda živelo je izvan tadašnje države Srbije. Danas, izvan Republike Srbije, samo na Balkanu, živi oko 2,5 miliona Srba, a još najmanje toliko ih ima u dijaspori – u Evropi, SAD, Australiji, mada se veruje da njihov broj dostiže čak četiri miliona.
Zato predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Srbije Dragoljub Kojčić kaže da „značaj onoga što zovemo dijaspora postaje sve veći s obzirom na planetarni karakter savremenog društva u tranziciji“.
– To je značajan potencijal. Za nas izuzetno bitan i politički upotrebljiv, ali nažalost, nije u funkciji, jer u matici, institucijama u Beogradu, manjka svest o njegovom značaju i kakva je to sila. To vam je kao da imate automobil, avion ili tenk bez goriva ili nemate daljinski upravljač – slikovito opisuje Kojčić.
On smatra da Srbi kao narod, uvažavajući promene u savremenom svetu u poslednjoj deceniji i po, moraju jasno da odrede nacionalni interes. Moramo, kaže, mnogo brže da nalazimo odovore na pitanja koja postavljaju te promene, da shvatimo da je novo globalno doba Srbima u rasejanju pridalo poseban značaj.
– Koliko god da je, u smislu političkog suvereniteta ovog naroda, bitna matica, mislim da će politički suverenitet našeg naroda imati priliku da se efikasno iskaže i u novim okolnostima kroz dijasporu.
Ali, kako koristiti nečiji intelektualni, materijalni i politički uticaj ako ga matica prethodno nije ni definisala? Za početak, smatraju oni koji promišljaju srpski interes, treba razlučiti šta je matica, koji Srbin je „svoj na svome“ i deo autohtonog naroda, a ko je deo srpskog rasejanja. I dan-danas, političke ličnosti u Srbiji često u dijasporu svrstavaju i Srbe u BiH, Hrvatskoj, a odskora i one u Crnoj Gori.
– Ako smo mi Srbi u Crnoj Gori dijaspora, to znači da smo se pomirili s tim da Crna Gora nije država srpskog naroda. To znači da smo mi Srbi u Crnoj Gori ono što dukljanski fanatici izmišljaju i govore, okupatori u Crnoj Gori, od Nemanjića do Petrovića – ukazuje na terminološku nepreciznost lociranja srpskog naroda u ovoj novoj državi lider Narodne stranke Crne Gore Predrag Popović.
I Dragoljub Kojčić insistira na potrebi preciznog definisanja dijaspore, svestan da u javnom životu Srbije nije jasno ko čini dijasporu, a pogotovo ne u svakodnevnom životu i govoru običnih građana. Šta više, i dalje se potencira podela na Srbijance i prekodrinske Srbe. Sve do ratnih godina 90-ih, mladi u Srbiji nisu imali ni predstavu da u Bosni i Hercegovini žive Srbi! Za većinu su to bili Bosanci. Zatajilo je obrazovanje u školama, ali i u porodici. Otud, primećuju analitičari, ne čudi što je teško bilo da se strancima objasne legitimni interesi Srba u BiH i Hrvatskoj kao autohtonih naroda tih krajeva, kad ni ovdašnja mladež nije poznavala istorijske činjenice.
