Miloševic je imao pun mandat zakonodavnih organa za potpisivanje Dejtonskog sporazuma, a potpisao ga je bez bilo kakvih ograda. Time je izrucenje optuženih Haškom sudu postalo jedna od medunarodnih ugovornih obaveza Jugoslavije.
Deo javnosti koja politicki podržava Demokratsku opoziciju poslednjih dana postavlja niz pitanja o odluci Vlade da sprovede bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševica Medunarodnom krivicnom sudu u Hagu. Vlada Srbije cesto donosi odluke koje nose jasnu politicku poruku. Problem je u tome što one ponekad radaju pravne nedoumice. No, zaista spornih momenata oko transfera Slobodana Miloševica u Hag je daleko manje nego što se na prvi pogled cini.
U okviru DOS-a je nesporno nekoliko politickih cinjenica. Medunarodne obaveze se moraju poštovati, kao što se mora i saradivati sa Haškim tribunalom. Ta saradnja mora obuhvatiti i pitanje izrucenja optuženih koji su državljani Jugoslavije, odnosno Srbije. Takode, u DOS-u je nesporno da je tako nešto ustavno-pravno moguce. Ne ulazeci u to šta jeste ili nije rekao bilo ko od lidera DOS-a na sastancima, sasvim je jasno da su iskljucene nedoumice oko toga da li se sve ovo što je nesporno odnosi i na Slobodana Miloševica.
Vlada Srbije je svojom odlukom neposredno primenila Statut i Pravila Tribunala u Hagu. Tu se postavljaju dva pitanja. Da li je to uopšte moguce i da li je to u nadležnosti Vlade. Odgovor na prvo pitanje je potvrdan, a na drugo negativan.
Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. godine, Jugoslavija je kao država prihvatila saradnju sa Haškim tribunalom. Naša obaveza je pre toga proizilazila iz Rezolucije 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali od trenutka potpisivanja Sporazuma saradnja sa Tribunalom je postala ugovorom preuzeta obaveza.
Važno je primetiti da je Rezolucija 827 SB UN, kojom se osniva Tribunal i koja ukljucuje primenu Statuta tribunala, donesena 25. maja 1993. godine, dakle nešto više od dve godine pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Statutom Tribunala dalje su utemeljena Pravila postupka. U tim dokumentima su, izmedu ostalog, predvideni izrucenje, primat medunarodnog prava i primat Tribunala u Hagu u odnosu na domace pravosudne organe. Sve je ovo postojalo i bilo poznato pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Zbog toga su neosnovane tvrdnje kako Sporazumom nije predvideno izrucenje. Ukoliko se želelo da odredbe Statuta i Pravila postupka Tribunala u Hagu ne važe za Jugoslaviju, onda je u Sporazumu moralo biti eksplicitno iskljuceno izrucenje državljana Jugoslavije Haškom sudu. Miloševic je imao pun mandat zakonodavnih organa za potpisivanje sporazuma, a potpisao ga je bez bilo kakvih ograda. Time je izrucenje postalo jedna od medunarodnih ugovornih obaveza Jugoslavije.
Ustavno-pravni sistem SRJ utvrduje da se medunarodne obaveze moraju sprovoditi. Zbog toga je ustavno-pravno moguce neposredno primeniti Statut i Pravila Tribunala u Hagu, u smislu da se ne mora posebnim propisom regulisati odnos medunarodnog i domaceg pravnog poretka. To u pravno-tehnickom smislu nije dobro rešenje, ali je ustavno moguce. Dakle, za pravnika nema dileme da je donošenje zakona neuporedivo bolje i u dužem vremenskom periodu daleko svrsishodnije rešenje. Ali, i rešenje koje je primenjeno je pravno moguce.
Izvršavanje medunarodnih obaveza je u nadležnosti Savezne vlade. Drugim recima, Vlada Srbije je odlukom o izrucenju Miloševica preuzela deo nadležnosti Savezne vlade koji se odnosi na izvršavanje medunarodnih ugovornih obaveza. Njena odluka zbog toga nije legalna, ali jeste legitimna. Za to postoje najmanje tri razloga. Prvi proizilazi iz potpune paralize rada Savezne vlade, prouzrokovane postupcima Socijalisticke narodne partije Crne Gore. Vlada bez ministara iz redova SNP nije mogla da ima kvorum za rad. Ostavka Zorana Žižica je jasna potvrda procene da bi ta opstrukcija bila trajna. Drugim recima, Savezna vlada nije bila u stanju da odgovori svojim ustavnim ovlašcenjima u pravcu izvršavanja medunarodnih ugovornih obaveza.
Dalje, svidelo se to nekome ili ne, obe vlade, savezna i republicka, deluju iskljucivo na teritoriji Srbije. Zbog toga, delimicno preuzimanje nadležnosti savezne vlade nije moglo imati za posledicu bilo kakvo narušavanje odnosa dveju republika, bilo kakavog ugrožavanja saveznog poretka ili institucija (osim vlade, koja je ionako samu sebe prethodno ukinula). Ne manje bitno, radilo se o krupnim, vitalnim interesima Srbije, o cemu je dovoljno objašnjenja dala sama Vlada Srbije.
Prema tome, Vlada Srbije je uvažila mišljenje Saveznog ustavnog suda u pogledu Uredbe Savezne vlade o postupku saradnje sa Medunarodnim krivicnim tribunalom i pitanja njene ustavnosti. SUS je svojom merom o stavljanju van snage Uredbe, do donošenja odluke o njenoj ustavnosti, prakticno rekao da je ista neustavna, što je nesporno. Stoga je Vlada Srbije bez oklevanja postupila kao da Uredbe nije ni bilo i neposredno primenila medunarodno pravo. Odavde se zakljucuje da izvršna vlast nije preuzela nadležnosti sudske, što bi bilo veoma veliko narušavanje ustavnog poretka, nego je jedna izvršna vlast preuzela ingerencije druge izvršne vlasti pod okolnostima koje su vec navedene. Potpuno legitimno.
